ДОСТА ЈЕ ЛАЖНИХ НАДАЊА

Већ дуго година српски политичари, државници, службеници, и народ, употребљавају ријеч „нада“ или „надамо се“. Нада је сан будног човјека. Ишчекујемо да се нешто догоди, да се испуни жеља или нада у неки добар исход. Нада је сама по себи неизвјесна срећа. Највише „наде“ јавља се човјеку кад је у безнађу, проблему, неизвјесности и кад без личног чињења очекује божанску заштиту. Човјек постаје неактиван, прелази у стање чекања, препуштен срећи и нади у другог и Бога. Једноставно речено, коцка се као на спортском тикету. Изневјерена нада у најмању руку производи љутњу а понекад и тешке последице од губљења слободе, права, државе па и живота.

Глагол „надати се“треба да што мање буде утицајан на стање човјека и друштва као и ријеч „срећа“. Последње изјаве и „надање“ да ће Дудаковић бити осуђен мора бити преточена у необориве доказе ратног злочина и сигурне осуде. Да ли је могуће да се још неко позива на такве наде кад суде ратне судије. Надање је и ријеч несигурности и немоћи. Ми српски народ у Републици Српској, од Дејтона стално се налазимо и живимо у некој „нади“ и вјероватно се надамо срећи без чињења да утичемо да се она и деси. Пошто су нас разна „надања“ заобишла, ми смо посегли за љутњама и безначајним саопштењима и то у салвама истих. СДА нема никакав страх за формирање заједничких органа већ напротив изналази повољне опције за остварење циљева даљег урушавања Републике Српске. Просто се питамо да ли још ико има, да није сигуран, да оваква БиХ није могућа у да у њој нема ни „наде“ ни „среће“ а најмање права, правде, помирења и суживота. Да ли све што чини и спроводи сарајвеска чаршија кроз политику, заједничке институције, безбједност, академију и образовање није јасно показивање циљева о стварању унитарне Бих, што је и постављени ратни циљ бошњачког народа. Вријеме и урушавање Дејтонског устава, Србе доводи у подређен положај у чијој служби је и уставни суд БиХ. Наше јединство нарушавају њихове и стране обавештајне службе примјеном разних метода од којих су најчешће у примени уцјене и привилегије. Одбацимо нереалне „наде“. Активирајмо сав српски потенцијал и потенцијал пријатеља. Изнесимо истину а не илузије и наду. Донесимо одлуку о раздруживању јер је то једина реалност за опстанак Републике Српске. Очекујемо у ово тешко вријеме ријеч наше академије наука и сената. Зашто се страх и неодлучност увукао у српску ителигенцију? Да ли он блокира одлуке, храброст и пут за опстанак. Дужни сте то народу. Нема нико права враћати нас у ропство и тамни сарајевски вилајет.

Упитајмо се да ли су српске лажне „наде“ кроз историју проузроковале Јасеновце, Градине, Јадовне, наша страдања и голготе. Из тог разлога морамо реално сагледати стање и донијети одлуке које имају најмање последица по српски народ. То се мора урадити храбро, реално и уз свеопшту саборност. Нада у суживот у БиХ је пут у страдање. Дајмо шансу миру и мирном раздруживању а будимо спремни на све зашта је спремна Сарајевска чаршија. Престанимо се бавити највећом илузијом „коа што је држава Бих“, већ се бавимо реалполитиком и изласком из исте. Фотеље појединаца које воде у ропство нису вриједне проливене крви за слободу.

За „Част Отаџбине“
Одбор оснивача