Ови дани су дани сјећања, дани туге и дани поноса. Сјећајући се страдања нашег народа и наших сабораца, одајемо им почаст и тугујемо за њима. Обиљежавајући датуме наших бригада, наше славне војске и полиције, зашто не рећи, са највећим историјским учинком преко Дрине, осјећамо се поносним и достојним наших предака. Поносни смо на оно шта смо урадили за наш народ, за наша покољена. Посебно смо поносни на наше јединство у оставрењу слободе и опстанка на својим вјековним огњиштима. Питамо се шта нас окупи и учини тако саборним и јединственим што је српска историја ријетко уписала. Да ли је то историјско памћење страдања, Божија промисао или једно и друго. Једно је сигурно, да смо изнуђено узели пушке да би одбранили право на живот, своју културу и опстанак на својим огњиштима.

Та наша борба одбранила је Републику Српску, нашу државу у пуном капацитету те ријечи. Док постоји она, имаћемо и све оно што нам је било угрожено и због чега је изнуђена наша борба. Из тог разлога, неупитна је њена одбрана по сваку цијену и свим средствима, а пре свега политички, демократски и уз важећа права за све народе. Гле чуда, у ове дане сарајевски хегемон Бакир, чији отац Алија жртвова наш мир и уведе нас у рат, преко „демоктратске телевизије“ држи нам лекције о нашим представницима. Дубоко смо били дирнути „бригом српског кума“ Бакира за наш народ, за наш привредни развој и опште стање у Републици Српској. „Задивио нас је аналитичар“ и његова брига о грешкава српских политичара и „његова искреност“ о члану предсједништва БиХ господина Додика. Добро смо разумјели и његову наклоност „реалполитици“ коју воде и коју су водили Босић, Иванић а посебно Шаровић. Његово „разумјевање и подршка“ регионалној сарадњи са сусједним државама одражавало је „стварно стање“, што потврђују односом према мостовим у Братунцу и Пељешком мосту. Посебно смо били „задивљени“ како човјек може мирно и хладно да лаже не трепнувши. Гађење и револт створио је код нас јер нам прича приче као да смо малоумни, као да не знамо његове намјере, режиране са локалном телевизијом и српским изродима. Бакирову „коску“ могу прихватити појединци, али неће бити гложења око ње. Бакире, отпада ти наметање теме „ко је шта од Срба пренио од пренадлежности“ и подјеле Срба међу собом, а сви знамо да ти Бакире правиш унитарну исламску БиХ. У потпуности си показао колико цијениш уступке Срба у интересу мира и како желиш насиље високих представника БиХ да пребациш као слабости Срба.

Позивамо све Србе политичаре да одбаце наметање Бакирове теме, сруше његов план и креирају будућност. Мирка Шаровића позивамо да не сједа у „Бакирова кола“ и не покушава на његовој политици водити Србе. Сви смо свашта урадили, многи грјешили а твоју биографију која је „богата“ у потпуности знамо ми и многи Срби, али нећемо се бавити њом без изнуђене потребе и преласка црвене линије која за сваког од нас треба да постоји. Немој да Бакир и сарајевска чаршија тали твоју биографију јер је и ми знамо. Нек Бакир носи „коску“ међу своје јер за нас није, ми смо државотворни народ. Нек његово понашање у вама пробуди понос и инат који краси часне људе. Илузорно је понављати, причати а и надати се да ће се Бакирова политика промјенити и немој да своје слабости и подаништво кријемо иза позивања на „Милошеву мудрост“, или позивањем на побољшање стандарда живљења. Бакирови циљеви су трајни а политика зависно од ситуације, јаснија или скривена. Некада чујемо ратничке покличе, некад пријети оружјем, постројава паравојску, о параџематима ћути као што ћути и о томе ко је покушао убити предсједника Вучића пред његовим очима. Знамо да је маскирани и скривени фундамелиста, стрпљив и хладнокрвни лажов који не одустаје од бабине замисли.

У остварењу својих циљева укалкулисао је и изазивање српске неслоге која није страна у нашој историји и која нас је много коштала и проузроковала дуготрајна ропства, страдања па и нестанак са неких простора. Господо политичари, дужни сте стабилизовати политички фронт, усагласти своје дјеловање у заједничким органима у оквиру дејтонских начела. Тако се брани Република Српска, то је политичка линија одбране која је одсудна по српски народ. Гдје је пуцала линија одбране војске у рату страдао је народ иза линије и зато не смијете дозволити да због пуцања политичке линије Републике Српске, страда српски наорд и изгуби све оно што је остварио и створио кроз Републику Српску.

И погинули борци су изборили Дејтонску Републику Српску и у обавези сте да је као такву вратите њиховим потомцима, без обзира шта је ко у прошлости радио. Налазимо се пред амбисом, мора се промјенити смјер досадашњег политичког кретања и ићи ка сигурном а то је повратак оном што нам припада према изворном Дејтону. Оставимо Бакиру нека уређује Федерацију БиХ а државности државне заједнице БиХ мора бити само онолико колико је дефинисао изворни Дејтон. У противном, зна се наш пут.

Одлуке парламента Републике Српске су обавезујуће за све Србе а не шта Бакир мисли. Без обзира кад ће се формирати савез министара БиХ, парламент Републике Српске треба одмах кренути у процес повратканадлежности одузетих насиљем високог представника БиХ. Ако то не буде прихваћено од одстала два народа, покренути референдум о самосталности Републике Српске. Српско питање мора се рјешавати у пакету са Србијом. Република Српска и њена судбина мора се рјешавати заједно са Косовом и Метохијом.

За „Част Отаџбине“
Одбор оснивача