Губитничка такозвана Армија БИХ је у рату контролисала око 27% територије БиХ а после потписивања Дејтонског споразума Републици Српској је сведена на 49% а Ф.БиХ на 51% територије БиХ. Бошњацима су са Дејтоном разбијене све илузије о могућности ставрања унитарне БиХ по начелима Алијине „исламске декларације.“ Да се бошњаци нису одрекли свог недосањаног сна, најбоње нам говори „програмска декларација“ коју је донела Изетбеговићева СДА. Оно што нису остварили у рату покушавају да остваре у миру преко пресуде уставног суда БиХ који у свом саставу има тројицу судија странаца који све пресуде надгласавају у корист бошњачке стране. Сетимо се пресуда о застави, химни, грбу, о Дану Републике, одузимања касарни ВРС и на крају је дошао ред на одузимање пољопривредног земљишта Републици СРПСКОЈ.

Уставни суд агресивно напада Републику Српску и не поштује изворни Дејтонски споразум. По Дејтону су створена два равноправна ентитета а власници земљишта и свих некретнина у ентитетима су Ф.БиХ и Република Српска.

Институције Републике Српске су до сада истицале своје захтеве да се Републици Српској врате принадлежности које су којој одузете разним смицалицама високих представника БиХ, неких западних амбасада у Сарајеву, а последњих година и одлукама уставног суда БиХ. Дошао је крај бошњачким подметањима, ово је преломни тренутак да се промени структура уставног суда БиХ и донесе нови закон о његовом раду. Уколико Срби не буду истрајни у свом захтеву да се укину пресуде овог суда које немају било какве везе са правом и са Дејтоном, неће више бити ни Републике Српске. Ко је од Срба до сада помињао рат, нико! Рат помињу Изетбеговић и његови следбеници.

Срби желе повратак на изворни Дејтон, па ако се ту не могу договорити са бошњачком страном, мора се расписати референдум о самосталности РС, а у духу демократских начела. Срби нису за рат, а надамо се да није ни болшњачка страна јер су нам свима свеже ране из прошлог рата. Значи, Срби су за повратак на изворни Дејтон или референдум о статусу Републике Српске. Ми другог пута немамо, а жеља нам је истинска да се растанемо без рата и суза.

Још један од напада на суверинитет Републике Српске је писмо новог министра безбедности Радончића, упућено начелницима, градоначелницима рубних општина у Републици Српској, а „у вези мигрантске кризе“.

Радончићу није битан новац за смештај миграната, већ му је циљ да те општине стави у хијерархијски, зависне заједнице од БиХ. Он жели да заобиђе институције Републике Српске на перфидан начин. Локалне заједнице морају Радончића упутити на владу Републике Српске па нека министар са њима решава те проблеме. Руководства општина која прихвате Радончићеву идеју су склона подаништву.

Још један начин затирања доказа да су у БиХ некада живели Срби, је захтев кантона Сарајево да се мртви Срби, сахрањени у Сарајеву (наводно око 13.000), ексхумирају или кремирају, јер њихови потомци нису платили гробна места, а та цифра је сада раишла на 10.000 КМ.

Ови су напади, добро испланирани између Бошњака, обавештајних служби и амбасада неких западних земаља и њих ће бити још више ако се не супротставимо бошњачкој пошасти. Све наше будуће политичке кораке, Срби морају легализовати кроз одлуке НСРС и притом остати јединствени у одбрани Републике Српске, а нелегалне одлуке уставног суда БиХ се не смеју спроводити.

За „Част Отаџбине“
Одбор оснивача