Политичка превирања и „криза“ на српској политичкој сцени изгледа да је константа. Таква константа кроз историју српском народу доносила је само проблеме и лоше одлуке, посебно на штету националних интереса. Све државе у свету имају право бити национално освешћене, и постоји потпуно јединство грађана и политичких лидера када су у питању национални интереси. Ти интереси су јасно дефинисани и од њих се не сме одступати. Велике светске силе баштине тековине својих ратова, без обзира што су ти ратови вођени на тлу туђих држава, хиљадама километара далеко од њихових граница, који су започињани „под плаштом“ одбране слобода и људских права, а у ствари, реч је о далекосежним националним интересима , како финансијским тако и геополитичким.

Српски народ је у свим својим одбрамбено ослободилачким ратовима исказао огромну храброст, изванредну војну снагу, војну доктрину али пре свега свеобухватно јединство у одбрани својих огњишта. Међутим Срби, као по правилу, после војнички освојених ратова након демобилизације и повлачења војске у касарне, исте губе за „зеленим столом“. Разлог томе је непостојање односно недоследност у заступању општих националних интереса и циљева којих се политичари након рата, ради добијања одређених политичких поена, лако одричу.

Дејтонски споразум је код Срба дочекан са великим разочарењем, за разлику од муслиманско-хрватског народа. Како и не би, када је ВРС у бази „Рајт Патерсон“ у Дејтону, Милошевићевим потписом, а не борбом, предала скоро 30 процената територије коју је држала током читавог рата. Муслимани су коначно „дочекали“ да им припадне Сарајево, док су Срби у дугим колонама, носећи ковчеге ископаних предака, напуштали град Сарајево који су јуначки држали током читавог рата. Муслиманске вође иако задовољне оствареним циљевима, уз свесрдну помоћ међународне заједнице кроз деловање високих представника настављају остваривање својих предратних циљева стварања унитарне државе . И то се може разумети, међутим оно што је неразумљиво то је, када ће се сви српски политички субјекти ујединити и остати у борби до коначног остваривања српских националних интереса.

У недостатку јединства по важним националним питањима, а разједињени унутарполитичким неслагањима Срби постају одличан састојак за добро проверени рецепт страних моћника „завади па владај“, који кориштењем управо тог рецепта одузимају надлежности Републици Српској извојеваних победом, а признате Дејтонским Мировним Споразумом . Република Српска је Дејтонским Споразумом (односно Париским споразумом), постала међународно призната конститутивна јединица БиХ и то са скоро па половином њене територије. И тада су одређени српски политички кругови потцењивали постигнуто, уместо да су зацртали циљеве и кренули у одбрану коначно признате српске државе у оквиру БИХ. Супротно од српских, муслимански политички лидери су ситуацију прихватили-схватили као привремену и наставили „ратовање“, помогнути истим савезницима, у одузимању и тога чиме смо ми Срби „незадовољни“.

А чиме смо то били незадовољни?

Анексом 4 ДМС , који је представљао неки устав БИХ, председништво је било трочлано, а представници су имали право на „вето“. Тадашње Веће министара је обухватало свега неколико ресора , иностране послове, спољну трговину, цивилне послове и слично, док су све остале надлежности биле дате ентитетима укључујући и војску. Те остале надлежности, Републици Српској су давале елементе државности. Нажалост, разједињене српске лидере у то време уједињавали су спољни притисци, али не и јединство по питању општих националних интереса, чиме је створена неопходност прихватања наметнутих одлука међународних фактора, односно потписивање предаје надлежности.

Српски лидери су под притисцима високих представника,а првенствено Педија Ешдауна, а у жељи за очувањем политичких положаја, предали велики број надлежности које су Републици Српској припале ДМС. Тако је нпр. Закон о граничној полицији прво прогласио високи представник, а касније је „легално“ усвојен у парламентарној скупштини БиХ, иако су по ДМС спољне границе контролисале ентитетске полиције. Да је постојало јединство, високи представник не би био у прилици да намеће решења и злоупотребљава своја Бонска овлаштења.

Удружење Част отаџбине сматра да оваквим актима мора доћи крај. Наше удружење сматра да се по питању општих националних интереса као што су , очување институција, враћање надлежности РС на изворни Дејтон мора створити општи консензус у 100 одсто српском бићу. Удружење Част отаџбине тражи заједништво политичких субјеката, не само по питању уставног суда БиХ већ потпуно јединство у циљу враћања БиХ у оквире изворног Дејтона. Само јединствени у остваривању ових општих националних интереса можемо победити у рату у који смо увучени још 1992 године и који још увек траје, само у другом облику. Као што видимо Муслимани ће унутрашњу свађу и нејединство српских политичара, која је за нас Србе гора од спољног непријатеља , користити и неће одустајати од остваривања својих циљева стварања унитарне Босне све до потпуног затирања српског идентитета на просторима БиХ.

Поздрављамо иступе подршке ,српском члану председништва, од одређених чланова опозиционих партија у НСРС а у вези са уставним судом БиХ, и позивамо све српске политичке партије у РС као и њихове представнике у заједничким органима, на потпуно и безрезервно јединство и заједнички рад на стварању платформе за враћање БиХ у оквире изворног Дејтона.

Наше удружење сматра да све српске политичке странке морају очистити своје редове од „мангупа“ који своје финансијске циљеве, флагрантно и без икакве резерве или срама, стављају испред интереса РС, а тиме и испред жртава које су дали борци ВРС у отаџбинском рату.

Такође, удружење Част отаџбине позива све релевантне политичаре из српског народа, а пре свега све српске представнике у заједничким органима, да очисте своје редове и од домаћих издајника ( тзв.„Србин- Хамза“-филм „Бој на Косову) и да опште националне интересе српског народа бране водећи се пословицом „Браћа се свађају међу собом, али се пред непријатељем уједињују“.

За „Част Отаџбине“
Одбор оснивача