Методологија дјеловања Европских лидера на територији БиХ коначно је заустављена буђењем националне свести српских политичких лидера. Напредовање БиХ ка европској унији условљавано је преговорима са ЕУ „једним гласом“, као и уставним реформама односно, прављењем „функционалније државе“. На том путу смета им српски национални интерес. Одлучном политиком владе РС и њеним енергичним дjеловањем, протеклих година, спријечено је укидање полиције Републике Српске као и врло опасна централизација правосудног система БиХ. Након националног заокрета у српској политици, за неко вријеме спријечене су даље иницијативе високог представника и ОХР у одузимању надлежности Републици Српској.

Наравно, без икаквог вјеровања у бајке, знало се да ће ти притисци и њихов начин рада, наћи нови вид свога дјеловања ка остваривању циљева у унижавању српских интереса у БиХ. Притисци ЕУ ка реформи правосуђа настављени су кроз дјеловање Валентина Инца високог представника Бошњака (опростите БИХ) кроз његове редовне извјештаје драматизацијом политичког дјеловања Срба, због ето њихове једноставне жеље да одбране српске интересе.

Покретање преговора између К. Ештон и тадашњег председника Републике Српске, српски глас је коначно постао важан. Овај мали тријумф, као доказ да је јединство Срба непобједиво, спријечио је једнострано, ултимативно и крајње недемократско доношење одлука и покренуло дијалог о реформи правосуђа.

Међутим, како босански лидери и њихове међународне валије, не желе снажну и демократску БиХ већ доминацију над Србима, договорени разговори постају „борба са ветрењачама“. Пропали планови дестабилизације Републике Српске и унитаризације БиХ, структуре наклоњене Бошњацима у ЕУ и САД, покушавају надокнадити нередима на улицама ФБиХ. Али, захваљујући чврстом ставу владе Републике Српске, српском јединству, као и постојању српске полиције, спријечен је покушај да се ти нереди пренесу и на територију Републике Српске. Још једном се показало да став и покушај спровођења политике да су бошњаци „темељан народ“ БиХ, мора бити редефинисан у политичким круговима ЕУ и САД и да српски народ не може бити изигран када су национални интереси у питању.

Као доказ немировања муслиманске жеље за доминацијом u БиХ, можемо узети примјер да се одмах по настајању новог политичког српско-српског сукоба у заједничким органима 2015., на апелацију Бакира Изетбеговића огласио уставни суд БиХ ,са одлуком како Република Српска треба да преиспита датум одржавања дана Републике Српске „Свeтог Стефана“, који је до тада обиљежаван преко двадесет година. Већ тада је било потпуно јасно да ће уставни суд уз подршку иностране „тројке“ судија увек подржати све муслиманске провокације упућене насупрот два српска и два хрватска гласа. Опет , таква једнострана одлука након истека ултиматума од 120 дана, ујединила је српски народ који је плебисцитом на референдуму одлучио о свом дану Републике Српске и за тај дан задржала 9. јануар и исте године га обиљежила још свечаније и организованије.

У свејтлу тренутног унутар-политичког сукоба, омогућеном кроз дјеловање пробосанских политичара из Републике Српске, тај исти Уставни суд БиХ кроз оцену уставности о Закону о пољопривредном земљишту Републике Српске, наставља испитивање терена за наставак унитаризације БиХ. Наиме, овом крајње опасном одлуком, донесеном почетком фебруара 2020 године , сво пољопривредно земљиште Републике Српске сматра се имовином БиХ, а не имовином српског ентитета. То значи да оно што муслимански унитарци нису успјели освојити у борби са српским народом, муслимански лидери незадовољни добијеним у Дејтону, уз помоћ својих господара из ЕУ и САД, желе добити политичким преварама и кориштењем превласти у „уставном“ суду БиХ. И ту није крај, већ истим принципом настављају са подмуклом кампањом кориштења превласти у уставном суду , и усвајањем апелације министарства одбране БиХ, одузимају имовину ентитета присвајањем касарна ВРС које су на територији ентитета чиме припадају искључиво ентитетима.

Поставља се питање где је крај противуставног дјеловања Уставног суда БиХ на штету српског народа? Ми сматрамо да краја нема, али да српско јединство мора стати у крај уставном суду и његовом начину дјеловања, уз менторство страног фактора. Да ствар буде још гора, нема краја ни муслиманском цинизму подржаном од стране њихових ментора, који покушавају спиновањем наводне опасности да Република Српска и њени лидери неће одустати од сецесије и рушења Дејтонског мировног споразума. Цинизам лежи у томе да српска оданост изворном Дејтону јесте у томе да ми Срби желимо самосталност, која нам је Дејтоном загарантована , а не нужно и независност како они то тенденциозно пласирају са циљем сатанизације српског народа као рушиоцем мировног споразума. Док истовремено муслимански лидери потпомогнути својим господарима из иностранства упорним покушајима унижавања српских интереса, и покушајем одузимања преосталих надлежности, а сада и територије Републике Српске, не престају рушити тај исти Дејтонски мировни споразум окривљујући за то Србе.