Још траје борба за част и образ Црне Горе, која се не мири са владином издајом Јанка и Мојковца, Косова и Русије

Стогодишњи јубилеј Мојковачке битке је добра прилика да сагледамо њен истински значај и оно што је њена непролазна вриједност.

Посебно је важно нагласити да се братски и недјељиви народ Србије и Црне Горе у Великом рату херојски и једнодушно супроставио надмоћној освајачкој војсци Аустроугарске монархије и њених савезника, крсташима и крстоломима 20. вијека, претечама Хитлера и НАТО агресије.

У низу славних битака и заједничког отпора српског народа против „три царевине“ Мојковачка битка заузима важно мјесто и заслужује посебну пажњу.

Јунаштво мојковачких витезова, на чијем челу је био прослављени војсковођа сердар Јанко Вукотић, представља круну и достојни завршетак ратне епопеје Црне Горе из доба Петровића, друге српске државе. Истовремено, то јунаштво равно је косовском и по смислу и по завјештању, па због тога Мојковачку битку доживљавамо као наставак Косовске. Важни догађаји, и када их вјекови дијеле, блиски су по томе што отварају и обогаћују ризнице памћења, и потврђују завјете које чувају покољења. Отуд пјесма и потресна порука Мојковачких јунака: „Ми смо пали, прошлост крунишући”.

Такви догађаји које карактерише јунаштво и жртва у много чему одређују и будућност, као што је више пута речено за славни Мојковац: „Да није било крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.

Ова славна битка обиљежила је наш Божић 1915/16 године својом жртвом и приносом Богомладенцу Христу, Његовом часном Крсту и слободи златној. Њену голготску жртву прожима хришћанска нада у Васкрсење, која је добила историјску потврду кроз ослобођење и уједињење скоро цијелог Српства.

Божићно надахнуће и хришћански смисао жртвовања мојковачких јунака на лицу мјеста је доживио и најбоље саопштио учесник битке Радован Бећировић Требјешки, поетски тумачећи тајну Мојковца: „Ми гинемо, Христос да се роди!”

На Мојковцу, за разлику од Косова, није било издаје осим што је Јевто Ружић пред одсудни јуриш и заузеће Бојне њиве изрекао ту ријеч као страшну опомену: „Дробњаци! При поласку обећасмо команданту дивизије да ћемо освојити Бојну њиву. Погледајте десно Ровачки батаљон како крвари, па зар ћемо га издати?”

Нажалост, издаја Мојковца услиједила је десетак дана послије битке. Неславну наредбу тадашње владе Црне Горе да црногорска војска положи оружје пред непријатељем, прекаљени ратници од Грахова до Чакора схватили су као издају, која је одмах проузроковала раздор и расколе у народу, који, на нашу несрећу, трају до дана данашњег.

Мојковачка, као и Косовска, драма још није завршена. Још траје борба за част и образ Црне Горе, која се не мири са владином издајом Јанка и Мојковца, Косова и Русије.

Аутор је епископ будимљанско никшићки