СРБИ КАО „РЕМЕТИЛАЧКИ ФАКТОР НА БАЛКАНУ!“

Амерички генерал Кертис Скапароти, командант снага НАТО у Европи, сведочећи пред Одбором америчког Сената за оружане снаге, о „јачању руског утицаја на Балкану“, које се одвијало 10.03.2018. развејао је све недоумице о томе да САД благонаклоно гледају и одобравају да Србија може самостално да води своју унутрашњу и спољну политику, да одлучује о својој војној неутралности или пак о томе да сама бира своје спољно-политичке приоритете.

Генерал Скапароти као војник се изражава јасним и прецизним језиком, саопштавајући своје закључке из процене која се односила на улогу САД и НАТО пакта на Балкану и у Европи, посебно када је реч о „све снажнијем присуству Русије на том истом простору“. Говорећи о „све израженијем присуству Русије на Балкану и на простору српских земаља“, у контексту сучељавања НАТО пакта и Русије на Балкану и у Европи уопште, те наводном „руском ометању евроатлантских интеграција појединих балканских земаља“, командант НАТО снага у Европи директно циља Србију и српски народ у целини.

Много пута смо раније говорили о сучељавању САД и Русије на простору Балкана и на истоку Европе, овај пут желимо да истакнемо једну другу димензију тога сучељавања. Пошто је генерал Скапароти командант снага НАТО у Европи, он брине о безбедносној ситуацији и о „војним и одбрамбеним способностима НАТО у Европи“, и то тако што жели и настоји истиснути сваки вид безбедносног или војног присуства и утицаја Русије, па чак и њен политички утицај и политичке везе са неким државама и народима у Европи, а посебно са српским народом.

Сва досадашња „наклапања“ америчких и НАТО представника да разумеју блискост историјских, културних, религијских и братских веза и односа српског и руског народа, и да разумеју политичке везе и односе Србије и Републике Српске са једне и Русије са друге стране, те да прихватају војну неутралност Србије, потпуно су разголићена. САД и НАТО пакт, па и сам генерал Скапароти са изненађењем и чуђењем су реаговали на руске примедбе због ширења НАТО пакта до руских граница, као и због све снажнијег војног присуства и ангажовања снага НАТО у новим чланицама на истоку Европе, које су декларисане као отворени противници Русије. Зашто их онда чуди или зашто страхују од руског политичког присуства на Балкану?

Амерички „тепих“ и „тепих“ НАТО пакта који је прострт преко целе Европе, не сме да има ниједну „рупу или другачији нијансу или шару“ на било ком делу. Не сме нико то „натовско безбедносно и одбрамбено ткање“ да оштећује или уништава. САД и НАТО настоје по сваку цену истиснути Русију из Европе, а пре свега са „Западног Балкана“. У овом контексту посебно место и посебан третман у америчким циљевима и плановима има Србија и српски народ у целини.

Руско присуство и руски утицај који је познат и који постоји у садашњем облику на простору српских земаља, јесте израз пријатељских односа државе Србије и српског народа и Русије и руског народа. Присуство Русије на „Западном Балкану“ није остварено на силу, путем претњи и уцена. Односи између Србије и Русије су успостављени на равноправним основама и у складу са интересима обе државе и два народа. Русија у потпуности и декларативно и фактички поштује војну неутралност Србије, не омета њене евроинтеграције, подржава интегритет Србије и пружа војно-техничку помоћ и развија привредне и економске односе на добробит обе државе.

Шта то у ствари смета генералу Скапаротију и његовим шефовима? Скапароти полази од претпоставке да су „међународна заједниција и САД гарант стабилности на Балкану“, који су до сада додуше више пута запалили, и да им срећу квари руско присуство на Балкану, које је све израженије због „недостатка дипломатских активности Запада“. „Кључна земља која прави највеће проблеме на Балкану је, по мишљењу Скапаротија Србија“. Чланови Одбора америчког Сената за оружане снаге нису били потпуно задовољни објашњењима које је дао генерал Скапароти у поменутом погледу, па су захтевали додатна објашњења. Скапароти је додао „да Србија, као држава али и Република Српска и уопште српска популација на Балкану представљају највећи проблем“. Због свега реченог Скапароти предлаже „већи војни и дипломатски ангажман у региону“.

Када је реч о положају Србије и српског народа у целини дошли смо до кључног спознања, које је било познато и много раније свима онима који су објективно анализирали геополитичке прилике у Европи и на Балкану кроз призму односа САД према Русији и кроз призму ширења НАТО на исток Европе: да је блискост Србије са Русијом и њено (Србије, прим. аутора) настојање да води колико толико самосталну политику, главни камен спотицања у односима Србије са Западом, без разлике ко је на власти и о кавом режиму се ради у Србији. Ово је прилика, да се потврде Милошевићеве речи: „Не нападају они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије“. Сваки режим у Србији је био и биће на удару својих „западних пријатеља“, уколико се не буде беспоговорно повиновао њиховим налозима и захтевима.

Дакле, реметилачки фактор на Балкану, према схватањима САД и њихових савезника, који то често морају бити и мимо своје воље, јесте Србија и српски народ у целини. Шта је са њихове стране потребно урадити да то не буде тако? САД и НАТО сматрају да Србију треба политички потпуно поразити, држати је под сталним дипломатским, медијским и пропагандним притиском, економски условити, војно јој запретити и држати је непрекидно у мрежи хибридног рата. Као резултат тога, треба очекивати признање Косова као самосталне државе, отворити нова питања положаја неких мањина у неким регионима у Србији, онемогућити Србију да пружа било какву помоћ РС и српском народу у БиХ и РС угушити и утопити у унитарну БиХ, српски народ у Црној Гори предати потпуно у руке режима Мила Ђукановића, отворити несметан пут уласка БиХ у НАТО, створити повољну климу у Србији у вези са одустајањем од војне неутралности и отварања процеса приступања НАТО пакту, а то на крају значи прекид односа са Русијом и прихватање свих облика диктата који буду долазили од стране САД, НАТО пакта и ЕУ.

Уколико би се све ово десило, Србија би била сведена на „Београдски пашалук“ и постала би држава под управом страног фактора.

Сигуран сам да је актуелни режим свестан свих ових опасности, да ће предузети неопходне мере и да ће деловати максимално на заштити националних и државних интереса Србије и српског народа у целини. Одустајањем од веза и пријатељства са Русијом, који су неопходни у обостраном интересу, Србија би изгубила једини поуздан ослонац и савезника који јој је неопходан за њен опстанак и развој у будућности. Србија је на снајперу и на радару НАТО пакта и због Русије, која своје присуство на Балкану остварује између осталог, захваљујући добрим одноышма са Србијом, па зато Русија мора послати јасан сигнал и Србији и Западу да је спремна ратовати за Србију, као што то чини у Сирији.

Др Винко Пандуревић,
генерал у пензији Војске Србије и ВРС