Пише : Јован Н. Шиповац

Република Српска , за сваког часног и родољубивог Србина с обе стране Дрине – та најсјајнија светлост победе и успеха у двадесетпетогодишњој тами српских лутања, разочарења и заблуда - данас је поново пред великим, чак и судбоносним изазовима. Следећи одлучну вољу народа и скупштинских одлука легитимног руководства, на најтежи могући начин, кроз рат и јуначку борбу јединица војске и полиције, предвођених њиховим ратним командантима, створена је нова српска држава, и већином сачуван њен народ, на просторима на којим је вековима живео.

Две деценије након дејтонског споразума, којим је међународна заједница ударила печат суверености и потврдила легитимност Републике Српске, уместо да је интегритет и развој наше државе додатно ојачан, да је просперитет у пуном замаху, и уместо да се сви бавимо економским питањима и напретком – пред Републиком Српском, њеним институцијама и народом, надвијају се озбиљне претње - мрачни неоимперијални интереси, што представља директан изазов њеном опстанку.

Свет на длану – поглед из угла неоимперијалних владара

Само недобронамерни, кратковиди или намерно тенденциозни појединци, или институције и државе, не виде, не смеју, или неће да виде да је скуп претњи и безбедносних изазова који су се надвили данас над Републиком српском, не само реалан, већ и крајње озбиљан. Тако, свака замена теза, и покушај пребацивања властима да су то само политичке инсинуације актуелног руководства којима одвлачи пажњу, пред чињеницама, падa у воду.

Скорашњи примери - блискоисточне Сирије, северноафричке Либије или нама ближих европске Украјине и балканске Македоније – релативно стабилних и мирних држава које су се преко ноћи распале или се могу распасти у крвавом грађанском рату, који траје, тиња или прети да се настави и изазовe поделе државе, довољно су озбиљна опомена да ништа није немогуће, посебно на овим просторима, на одувек трусном и интересно сукобљеном Балкану.

Шта је данас другачије у односу на период након пада берлинског зида, распада СССР-а, и ратног вртлога насталог распадом бивше Југославије, на таласу неолибералног концепта вођеног самозваним владарима света који су се управо тада крунисали за предводникe новог светског поретка, разбијајући пред собом суверене државе, изводећи војне интеревениције, ширећи НАТО савез, и намећући глобализоване вредности и поданичку економију?

За тај, за историју занемарљиво кратак период, дошло је до веома крупних геополитичких промена у свету и у појединим регионима, што је условило промену позиција великих сила, створило нове неуралгичниe тачке широм земљиног шара, и са њима нови вакум моћи.То је изазавало нову трку у наоружању, прављeње нових савеза и савезникa, стварaње нових регионалних и глобалних држава – лидера, уз истовремено слање некадашњих ”играча” из прве, у другу светску лигу моћи.

Карактер и виновници мaкедонског сукоба Западној јавности су свесно прикривени

Пред Републиком Српском je данас читав низ безбедносних претњи и изазова, од претњи изазивања обојених револуција, и нелегитимних ванпарламентарних покушаја рушења институција по методологији Џина Шарпа , уз нелегалнa хапшења појединаца - пре свега бораца, преко покушаја терористичких напада, укључујући и могуће атентате , све до изазивања великих безбедносних криза, чак и могућих војних сукобa, посебно на осетљивим тачкама - на обалама и залеђу Дрине, коридорима, и другим стратешки рањивим тачкама, имајући у виду географски неповољан облик државе.

Зашто је то могуће, и ко то прети Републици Српској? На жалост листа непријатеља, или у најмању руку противника државотворности и опстанкa и оволико независне Сропске, је велика. Од предводника НАТО-а и евроатлантских сила мора - Енглеске и Америке, преко држава ЕУ предвођених Немачком и њихове доктрине наметања интеграција БиХ , све до неоосманске политике Турске, али и салафистичких екстремиста ИСИЛ-а, односно вахабија подржаних од стране Саудијске Арабије. Јасно је, да су наши дојучерашњи противници, а данашње поштоване комшије - конституитивни народи Федерације БиХ - у случају сукобa поново ”извођачи радова” на терену, ако до таквог развоја догађаја дође, и ако поново добију миг од својих налогодаваца.

   

Терористички напад на полицијску станицу у Зворнику и упад СИПЕ у пол. станицу Нови град

Терористички акти у Зворнику и Сарајеву, сурова су потврда реалности да су нови напади са далеко тежим последицама. и могући, и прилично извесни. Позивањем само на обавештајну размену података са страним службама и ”покровитељску” сигурност моћног евроатлантског апарата, који наводно под пуном контролом и надзором ”држи” разне салафистичке и вахабијске затворене заједнице широм БиХ, али и у Рашкој области и КиМ, је равно ”безбедносном самоубиству”, иако се из разумљивих разлога, исто не саопштава јавности.

Да разлози за озбиљну бригу постоје, поред доказаних двоструких стандарда у пракси широм света, кад је тероризам у питању (такође и на Балкану), посебно говори податак да је траг за скоро сваки озбиљнији терористички злочин широм светских метропола имао потпис неког учесника пореклом из БиХ, или Балкана. Број активних припадника из БиХ, КиМ, и Рашке области у ИСИЛ-у, али и његових повратника из зоне ратних дејстава, који су из ових крајева, и који стижу на Балкан што директно или путем прерушених припадника у мигрантским походима на Европу, додатно усложњава ситуацију и подиже степен ризика.

Припадници Исламске државе зване ИСИЛ или ДАЕШ

Јачање Републике Српске директно је у супротности са интересима идеологије ”младомуслиманског” вођства СДА и њеног лидера, који интегрисану и независну БиХ види као јединствену државу пре свега доминантног бошњачког, односно муслиманског народа на уштрб друга два констититивна народа, вероватно (тренутно мало замаскирано због појачаних активности ИСИЛ-а и претњи Европи), уз пуну примену шеријатског права. Сви борци Српске, посебно они у зони дејства Дринског корпуса знају за значај зелене трансферзале, Горажда и тог појаса који је био ”услов свих услова” код потписивања Дејтонског споразума, да би се несметано задржао коридор од Турске преко јужне Бугарске, северне Македоније, Рашке области, преко Горажада све до Сарајева, тог највећег исламског града у Европи, не рачунајући европски део Истамбула, који представља и данас град и земљу у коју Сарајево гледа, пита и консултује се, кад су важне одлуке у питању.

Док евроатлантске предводнице, САД и Енглеска, системом контролисаних криза држе цео регион Балкана на ивици континуираних сукоба ниског интензитета, оправдавајући потребу за присутвом НАТО-а, и онемогућавајући тиме настанак једног лидера у региону и његову пуну сувереност, а камоли прелазак неке земље на ”другу страну”, интерес Немачке је врло прагматичан. На свом новом-старом путу ”Drang nach Osten” према грчким обалама и Блиском истоку, Немачка спроводи економско ”поробљавање” целог Балкана.

Обзиром на повољне сировине и радну снагу коју овде јефтино добија по багателној цени, спремајући се за нову светску економску утакмицу, немачки примаран интерес је да се заврше интеграциони процеси на Балкану, да нема више безбедносних изазова, што значи стварање услова да се НАТО тј. Енглези и Американци повуку са ових простора, и уступе јој место неспорног лидера. Нажалост, то је велика опасност за Српску јер су немачки интереси супротстављени њеним, обзиром да она поред независног и сувереног Косова, жели и суверену и јединствену БиХ.

Комбинација снажне економије и војске - Немачка на путу (за сада економском) на Балкан

Kao гарант Дејтонског споразума, мајка и матица Републике Српске и главни ослонац и подршка током ратних деведесетих година, данашња Србија је у крајње незавидној ситуацији и у мазохистичком процесу предаје сопствене суверености, испуњавајући услове Бриселског споразума, и других захтева на путу ЕУ интеграција. Иако до данас бар декларативно (уз културну и економску сарадњу) опередељена да штити националне интересе и пуну конститутивност Републике Српске, готово је извесно да се на Србију у случају озбиљнијих безбедносних ризика Српкса неће моћи ослонити, и због тога што Србија нема некадашњу војну снагу и значај на Балкану, и због тога што ће актуелна власт бити под притиском кад је Република Српска у питању, што је важан (до сада још увек неформалан) услов, поред предаје Косова, за несметане ЕУ интеграције.

Црна Гора, дојучерашњи савезник Републике Српске, некадашњи део истог географског простора (Стара Херцеговина), земља истородног народа који попут Србије у две српске државе живи, и то не само етничке и културне, већ и политичке блискости (имајући у виду некадашњу компатибилност програма и циљева црногорске и власти у Републици Српској), данас је у радикално другачијој позицији у односу на Републику Српску. Политичке опције изабраних интеграција и савезника су дијаметрално супротне, посебно након покушаја уласка Црне Горе у НАТО. Осим тога, што већ увела санкције свом највећем савезнику у историји, уласком у евроатлатски савез као гранична земља (иако то звучи невероватно) Црна Гора ће следећи погубну атлантистичку политику, бити део заједничког притиска ка Српској из праваца севера, запада и југа. Колики је значај југозападног прваца са војног аспекта, довољно говори податак да евентуалним уласком у НАТО и одсецањем здравог српског корпуса од јадранске обале, онемогућује се (у случају сукоба) руска подршка из акваторијума међународних вода у Јадрану. Значај слободног приступа руске ратне флоте Средоземном мору и сиријским обалама, пресудног логистичког и војног аспекта у тамношњем сукобу, пример је који иде у прилог лоше позиције за Српску, у случају затаварања њеног југозападног залеђа.

Мапа војних савеза НАТО и ОДКБ

Да није све толико тешко и неизвесно, иако су безбедносни ризици високи и претње реалне, говоре нам две веома важне чињенице. Прва, да никад моћнија, одлучнија и активнија руска федерација у свом новом сукобу око обновљеног ”Источног питања” на Балкану, и њеним супротстављеним интересима са снагама евроатлантизма, данас има свог најасније опредељеног савезника у Европи - Републику Српску, на чију непоколебљивост рачуна и коју у пуном капацитету подржава, што је показала и на речима и у пракси. Друга чињеница је, да актуелна власт, у целокупном периоду постдејтонске Српске, никад није била одлучнија да се избори за националне интересе државе, и да се путем референдума и на њима изражене народне воље, врате све неправедно одузете државне надлежности, и настави пут јачања ентитета, до пуне самосталноти.

Трећи, последњи али најважнији фактор, који поред две изнете позитивне чињенице недостаје да би се Република Српска пре свега одбранила, а потом и снажно јачала до своје пуне независноти, је јединство народа! Апсолутно јединство, хомогенизација и одлучност народа Републике Српске за одбрану тешко извојеваних вредности су неопходни услови да би се се земља одбранила! Тако долазимо и до њених бораца и борачке организације, који уз државотворну власт, имају највећу одговорност и улогу у данашњој борби за Српску у миру, као што су је некад бранили у рату.

БОРС представља правог наследника славне Војске Републике Српске и ратних јединица МУП-а, и стога је дужна да се стави у пуном капацитету држави и власти на располагање, да се избори да сачува пуно јединство у самој организацији и народу, и да верује својим ратним и доказаним командантима и јунацима, који никад своје јунаке нису оставили саме, и који су заједно са борцима најзаслужнији што је Република Српска створена! Цена тог успеха је била сувише велика да би се онима који данас раде за туђе или за своје себичне интересе дозволило да укину државу. А народ и борци, као некад у рату, тако и данас у миру, знају добро да препознају ко је вјера, а ко је невјера.

О Савиндану, љета Господњег, 2016.