Мислим да је Јаша Игњатовиц написао, негде пред свој крај, да једног дана у Сентандреји више неће бити Срба и да ће на њихов сјај и снагу, на њихове снове, подсећати торњеви седам православних цркава на које ће лађари са Дунава бацати поглед. Покушао сам да ове зоре нађем тај његов цитат. Нисам успео.

Много година после њега, у комунистичка времена када је место за велику већину нестало у наносима националног заборава, Либеро Маркони је написао: "Само, као сигуран, трајни знак нађе егзистенције у том бозанском пределу Мађарске, на Дунаву, на северу, где се наизменично редају густи шумарци на бреговима и где се плодна земља срмоглављује у Дунав, седам сентандрејских цркава, у залазак, гори као седам бакљи. Унутра, у хладу цркава је тамно, и никог сем хладних ликова на иконостасу нема".

Као да је наша српска судбина да, када немамо матицу, када немамо државу, или када одлутамо далеко од ње, нестајемо. Топе нас и топимо се у нашим Зумберцима, одлазимо сами из наших Печујских троуглова, протерују нас у наше Барагане. И многе нам се тезе и горе ствари догађају и много нам тезе и горе ствари раде, такве да иза нас не остане ништа, ни гробља, ни цркве, ни темељи, ни тавани. Само сећања. Док и она не нестану.

На данашњи су дан, пре двадесет девет година, они који нису желели да се помире са судбином, прогласили Републику српског народа Босне и Херцеговине. Захваљујући њима, онима у сали и стотинама хиљада ван ње, онима који су за њу дали животе и онима који за њу сваким дахом живе, данас постоји Српска. Захваљујући њима ми имамо кога да тихо волимо. Имамо, захваљујући њима, над ким да зебемо. Знамо, захваљујући њима, да живот и борба имају смисла.

У њиховим црквама никада неће бити мрачно. И ликови светитеља никада неће бити хладни.

Светостефанско је јутро. Дан је Републике Српске. Дан је државе Срба западно од Дрине и Дунава. Срећан вам, браћо и сестре, овај велики празник.


Дарко Младић