ПОРОДИЦЕ ОСУМЊИЧЕНИХ, ОПТУЖЕНИХ И ОСУЂЕНИХ ПРИПАДНИКА ВОЈСКЕ И МУП-а РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ЗА КРИВИЧНА ДЈЕЛА РАТНИХ ЗЛОЧИНА ОД СТРАНЕ СУДА И ТУЖИЛАШТВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ послале су ЗАХТЕВ за „ЗАШТИТУ ОСНОВНИХ ЉУДСКИХ ПРАВА“

ПРЕДСТАВНИЦИ СРПСКОГ НАРОДА
У ИНСТИТУЦИЈАМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
И БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

– СВИМА –

ПРЕДМЕТ: Заштита основних људских права, тражи се.

Поштовани,

Позната Вам је чињеница да су се пред Судом БиХ завршили многи процеси у којима су Срби осуђени на драконске казне затвора. Овом приликом желимо да Вам укажемо на то какви се процеси воде против Срба и да тражимо заштиту њихових основних људских права, да их заштитите од истражиоца Тужилаштва БиХ Сипе, Тужилаштва и Суда БиХ.

Годинама слушамо како говорите да за злочине треба да одговарају сви они који су чинили злочине, и ми се слажемо са тим. Али, да ли ви знате да је 90 % Срба осуђено за злочине које нису починили и да потпуно невини робијају за нешто што нису урадили?

Господо, стварни почиониоци злочина су сарадници тужилаштва, они склапају нагодбе са тужилаштвом. Том нагодбом се обавезују да лажно свједоче против невиних Срба у том и у свим другим процесима који се воде или ће се водити пред Судом БиХ. Са тим се добија искривљена слика догађаја у рату, што је јако опасно за Републику Српску, а за оптужене Србе је било погубно јер се против те машинерије нису могли борити.

Сарадници тужилаштва, они који су чинили злочине и тим нанијели бруку Српском народу, су у многим предметима заштићени свједоци (амнестирани од стране Тужилаштва за кривична дијела ратних злочина) и свједоче онако како тужилаштво тражи од њих. Било је много процеса када свједок сарадник тужилаштва, заштићени свједок на суду, исприча причу о догађају за који се суди, зна све детаље и појединости о злочину и након свједочења одлази својој кући, а оптужени који ништа не знају о том догађају буду осуђени на преко 20 година робије.

Једини гријех Срба је тај што су стварали Републику Српску, што су се часно борили за њу и што су многи од одликовани у рату.

Од Вас тражимо да их заштитите од лажних свједока – сарадника тужилаштва, стварних починиоца злочина који су пред Судом БиХ заштићени свједоци, који до сад нису процесуирани (зависи колико квалитетно лажу по налогу тужилаштва) или су процесуирани и осуђени на 10-ак година затвора. Тражимо да формирате тим правника који ће посјетити осуђене у затвору како би се предузеле све неопходне мјере и радње на сузбијању ове јако опасне праксе тужилаштва како по њих тако и по Републику Српску.

Ми са великом пажњом пратимо структурални дијалог у области правосуђа, али смо запазили да су разговори дуги, неефикасни и да се не воде у предвиђеном правцу. Очекивали смо да ће се структурални дијалог вратити у оне оквире који су предвиђени у закључцима Народне скупштине РС. Надали смо се да ће Народна скупштина РС анализирати досадашњи ток структуралног дијалога и донијети одлуку о формирању тима експерата из ове области. Експерти треба да воде тај дијалог, али се никако не смије допустити да у том дијалогу учествују Суд БиХ и Високи судски и тужилачки савјет БиХ.

Ако се анализира досадашњи ток структуралног дијалога о правосуђу с Европском комисијом, може се закључити следеће:
• да још не постоји добра воља код одређених структура у Сарајеву да се реформа правосуђа у БиХ спроведе у складу са захтјевима и стандардима који се примјењују у земљама ЕУ;
• да се послије мишљења Венецијанске комисије од 18. јуна 2012. године, у БиХ још није престало с ретроактивном примјеном кривичног закона БиХ оптуженим за ратне злочине, као и примјена и извршење посљедње пресуде Европског суда за људска права по предмету „Мактоуф и Дамјановић“.

Нешто се и радило за кривична дијела из члана 171 и 173 (геноцид и злочин против цивилног становништва) чиме је обухваћено само 10% осуђених за ратне злочине, али се и ту изриче казна од 20 година затвора, што је очит примјер настављања дискриминације и даљег иживљавања Суда БиХ када су Срби у питању.

Међутим, када је у питању члан 172 (злочин против човјечности) и даље се суди по КЗ БиХ из 2003. године у којем је предвиђена казна затвора до 45 година и нема ревизије за већ кажњене у складу са пресудом „Мактоуф и Дамјановић“. У свим новим оптужницама Срби се оптужују по члану 172 КЗ БиХ (злочин против човјечности), док се остали (неСрби) оптужују за злочин против цивилног становништва по КЗ СФРЈ из 1976. године. Дакле, ово је и даље настављање рада по старом када су Срби у питању.

Основно образложење за овакав рад јесте да КЗ СФРЈ из 1976. године не предвиђа експлицитно кривично дјело – злочин против човјечности и не садржи јасну одредбу о такозваној командној одговорности. Међутим, те тврдње нису тачне, јер су елементи бића кривичног дјела злочина против човјечности садржани у члановима 134, 136, 141, 142, 143, 144, 146, 147, 154, 155 и 186 КЗ СФРЈ.(1) Исто тако може се рећи и за командну одговорност, јер КЗ СФРЈ прописује да је онај ко „наређује“ извршење кривичног дјела кривично одговоран за његово извршење, а члан 30 КЗ СФРЈ прописује да се кривично дјело може извршити и „нечињењем“. Осим тога, такође у прописима унутрашњег права бивше СФРЈ садржана су правила о командној одговорности.

У циљу поштовања начела законитости, те поштовања општег принципа међународног права сви судови у БиХ, па тако и Суд БиХ, морају увијек примјенити лакшу казну, кад год постоји разлика између старе и нове кривичне одредбе.(2) За ово дјело је била предвиђена кривично правна санкција у вријеме извршења дјела у распону општег минимума и општег максимума, а то је законски минимум од 15 дана и максимум 15 година, па је очигледно да се иста мора и примјенити.

Нажалост, Уставни суд БиХ је заузео идентичан став што јасно потврђује да та два суда не врше мисију права и правде како се то по природи ствари од њих очекивало. Они су практично постали инструменти политичких манипулација сарајевске чаршије и сарајевске политике. По инструкцијама које су добиле судије, настоји се осудити што већи број Срба, на што дуже затворске казне и тако показати међународној заједници да је Република Српска настала наводно на геноциду и да је као такву треба укинути. (3)

Др Милош Бабић, професор Универзитета у Бањалуци и судија Суда Босне и Херцеговине, дана 26.08.2014. године написао је рад на тему „Да ли је злочин против човјечности ново кривично дјело“ који у цијелости цитирамо:

“Након пресуде у предмету Мактоуф – Дамјановић (18 јули 2013) у којој је Европски суд за људска права (ЕСЉП) нашао да је Суд БиХ примјеном Кривичног закона БиХ из 2003 године у предметном случају (осуђени за кривично дјело злочин против цивилног становништва из члана 173. КЗБиХ) повриједио одредбу из члана 7. ЕКЉП, влада увјерење да су ријешени сви проблеми када је у питању примјена правила која се односе на важење и примјену Кривичног закона на кривична дјела против међународног права, те да је судска пракса у суђењима за ова кривична дјела коначно уједначена.

При томе се углавном имају у виду минималне казне прописане за ова кривична дјела у једном или другом кривичном закону (КЗСФРЈ и КЗБиХ).

Овакво схватање је погрешно јер превиђа или занемарује нека друга питања која су повезана са примјеном правила која се односе на временско важење кривичног закона. Ријеч је првенствено о неким општим установама које Суд БиХ примјењује у суђењима за ова кривична дјела, као што су саизвршилаштво, односно ткз. проширено саизвршилаштво, заједнички злочиначки подухват, командна одговорност и др. од којих неке, не само да није предвиђало раније, већ ни важеће законодавство (нпр. заједнички злочиначки подухват).

Оно што је посебно значајно када је у питању примјена правила која се односе на временско важење кривичног закона, јесте мишљење ЕСЉП у вези са примјеном кривичног закона у односу на кривично дјело злочин против човјечности из члана 172. КЗБиХ. Наиме, овај суд је у споменутој пресуди заузео став да се на ово кривично дјело, које није познавало претходно кривично законодавство, мора примјењивати КЗБиХ, јер „не постоји друга могућност“. (пар. 55. пресуде).

Готово исти став је владајући и у нашој стручној јавности и углавном се заснива на томе да је ријеч о новом кривичном дјелу које се темељи на одредби члана 7. ст. 2. ЕКЉП, односно чл. 4а КЗБиХ. Такав приступ у суђењима за ово кривично дјело има и Суд БиХ, али и Уставни суд који је у неким својим одлукама нашао да Суд БиХ није повриједио права апеланата из чл. 7. ЕКЉП.

Овакво схватање или тумачење није основано јер се не заснива на озбиљној анализи законског бића овог кривичног дјела. Наиме, не стоји тврдња да се ради о новом кривичном дјелу, ради чега би се његова кажњивост заснивала на општим начелима међународног права (чл. 7. ст. 2. ЕКЉП), као ни да не постоје друге могућности за кажњавање инкриминисаних радњи обухваћених овим дјелом. Истина је да ово кривично дјело као такво није познавало наше раније кривично законодавство.

Међутим, ријеч је таквом кривичном дјелу које по структури свог неправа и елементима који га чине, не представља посве „ново“, већ у суштини „старо“ кривично дјело. Оно је „ново“ само по својим општим елементима, али је „старо“ по инкриминисаним радњама које чине суштину његовог неправа, а које су биле обухваћене другим кривичним дјелима, у највећој мјери кривичним дјелом злочин против цивилног становништва из члана 142 КЗСФРЈ, што се посве јасно види из поређења законских описа ова два кривична дјела. Овдје се заправо ради само о „премјештању“ или превођењу наведених радњи из кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва у кривично дјело злочин против човјечности које, као такво, није било предвиђено као кривично дјело у вријеме њиховог предузимања, што је својеврсни легислативни облик „препакивања“ старих у нове инкриминације. Дакле како су све ове радње (осим апартхејда за који ни у једном случају није ни било оптужбе) биле инкриминисане и у ранијем кривичном законодавству, погрешна је примјена ове инкриминације као нове на основу одредби из члана 7. ст. 2. ЕКЉП, односно чл. 4а КЗБиХ, а које подразумјевају да се ради о чињењу или нечињењу које није било кажњиво у вријеме њиховог предузимања. Таквом примјеном крши се принцип законитости у дијелу који се односи на забрану ретроактивне примјене кривичног закона који се у кривичноправној литератури редовно истиче као најважнији сегмент принципа законитости.

Чак и под предпоставком да се ово кривично дјело примјењује као ново на основу одредби из члана 7. ст. 2. ЕКЉП, односно чл. 4а КЗБиХ, опет се крши принцип законитости у дјелу који се односи на прописану казну (чл. 3. КЗБиХ), а који је у нераскидивој вези са принципом законитости дјела. Ово ради тога што принцип неретроактивности не подразумјева само забрану кажњавања за радње које у вријеме њиховог вршења нису биле инкримисане или изрицања строже казне од оне која је била предвиђена у строжим законима (укључујући и тзв. међузаконе), већ и оне казне која у вријеме његовог вршења није била прописана за то дјело, односно није постојала у тим законима. Како за ово кривично дјело у вријеме његовог вршења није била предвиђена казна односно како казна дуготрајног затвора није постојала у тим кривичним законима, јасно је да се ради о непримјењивој казни, па је њеном примјеном повријеђен принцип законитости у односу на захтјев да је предвиђеност казне за то дјело у вријеме његовог извршења обавезна.

Дакле, како год предметну инкриминацију третирали (као „нову“ или „стару“), ријеч је о произвољној ретроактивној примјени кривичног закона, односно екс пост кажњавању, што представља кршење основних принципа како унутрашњег, тако и међународног кривичног права (чл. 3. и 4. ст. 1. КЗБиХ, те чл. 7. ст. 1. ЕКЉП; чл 11. Унив. декларације од 1948; чл. 15. МПГПП; чл. 22-24 Римског статута и др.). Према томе, остаје једина могућност да се те инкримисане радње квалификују као одговарајући ратни злочин (или евентуално као неко класично кривично дјело, нпр. убиство, силовање) према кривичном закону времена извршења, односно претходним кривичним законима (међузаконима) који су били најповољнији за оптужене, јер нису садржавали ни смртну казну, ни казну дуготрајног затвора, Примјена било којег другог кривичног закона на основу којег би се изрицала казна која се по тим (претходним) законима није могла примјенити, представља изигравање смисла правила из чл. 4. КЗБиХ, односно кршење принципа неретроактивности, као и принципа обавезне примјене повољнијег или блажег кривичног закона, а тиме и ових принципа у наведеним међународним документима као и чл. 75. ст. 4(ц) Допунског протокола И уз Женевске конвенције; чл. 6. ст. 2(ц) Допунског протокола II уз Женевске конвенције и др., те чл. 24. ст. 2. Римског статута, чија је потписница и Босна и Херцеговина.“

На исту тему је писао и Проф. др Милан Благојевић, 2014. године у својој књизи „Неуставна ретроактивна примјена инкриминације злочини против човјечности у пракси Суда БиХ (Поремећена презентација права)“, те Дамјан Кауриновић Предсједник Апелационог суда Брчко Дистрикта БиХ у своме раду под називом “Принцип легалитета и ретроактивна примјена кривичног закона”.

Поступајући у складу са пресудом „Мактоуф и Дамјановић“, Суд БиХ за кривична дјела геноцид и злочин против цивилног становништва изриче казне од 20 година.

Казна затвора од 20 година није посебна врста временске казне лишења слободе и може се изрећи само у два случаја: умјесто смртне казне (члан 38. став 2. КЗ РС – Општи дио) и за тешке облике кривичних дјела за које је законом прописана (члан 38. став 3. КЗ РС – Општи дио). У свим случајевима гдје постоји забрана изрицања смртне казне, (укидањем смртне казне Протоколом 6. и Другим факултативним протоколом уз МПГПП (4)(1989) таква забрана је настала 14.12.1995. године) апсолутно је искључена и могућност изрицања казне затвора од 20 година.(5) Да закључимо, за кривично дјело убиства из чл. 36. став 2. тачка 6. КЗ РС закон прописује кажњавање затвором од најмање 10 година или смртном казном. Послије ступања на снагу Устава БиХ и укидања смртне казне, поштујући принцип законитости у погледу одређивања и изрицања кривичноправних санкција, у конкретном случају могуће је изрећи казну затвора у казненом оквиру законом одређеног посебног минимума (10 година) и законом одређеног општег максимума (15 година).

Ово је још један доказ када је у питању Суд и Тужилаштво БиХ да Меџида Кресо и Горан Салиховић дословно проводе план својих ментора и који су од Суда и Тужилаштва направили отуђене центре моћи.

Суд и Тужилаштво БиХ су, без икакве дилеме, ново оружје у рукама оних који су 1992. године у БиХ пушкама покушали да остваре пројекат креиран по диктату Алије Изетбеговића и његових истомишљеника из СДА. Пошто им није успјело да у току рата реализују свој пројекат, да понове оно што су урадили четрдесетих година, онда им је преостало да рат наставе другим, много опаснијим и перфиднијим средствима. Крајњи циљ им је потпуна замјена историјских теза и претварање слободарског и антифашистичког српског народа у геноцидан народ и тако, наводно, доказати да је Република Српска геноцидна творевина и да је као такву треба укинути.

Свјесни смо чињенице да се овим дијалогом и реформом правосуђа треба исправити нешто што је криво постављено прије више од десет година. Наиме, Суд БиХ, Тужилаштво БиХ и Високи судски и тужилачки савјет БиХ представљају неуставне категорије, које су наметнуте одлукама високих представника у БиХ. Уставно начело о подјели власти на законодавну, судску и извршну, у овом нечувеном свјетском преседану, до темеља је погажено. Не може се успоставити Суд, Тужилаштво и Високи судски и тужилачки савјет на нивоу БиХ уколико прије не дође до промјене Устава БиХ и амандмански не буде донијето поглавље о правосуђу. У Дејтонском споразуму, односно Уставу БиХ, дефинисано је да је правосуђе у надлежности ентитетских устава, а да на нивоу БиХ постоји само Уставни суд. То се мора имати у виду у наставку структуралног дијалога.


УВАЖЕНА ГОСПОДО, ПРЕДСТАВНИЦИ СРПСКОГ НАРОДА, МОЛИМО ВАС:

• да у овоме веома тешком и одговорном послу истрајете на примјени Закључака које је усвојила Народна скупштина Републике Српске на својој Трећој сједници одржаној 17. априла 2015. године, а који су објављени у Службеном гласнику РС број 32 од 29.04.2015. године;
• да предузмете све да се према оптуженим и осуђеним припадницима ВРС и МУП-а РС, за кривична дјела из групе ратних злочина, досљедно примјени преузети КЗ СФРЈ из 1976. године, односно закон који је важио у вријеме почињења кривичног дјела (а не КЗ БиХ из 2003. године), а посебно да се инсистира на примјени тога закона и за члан 172 КЗ БиХ (Злочин против човјечности), јер по овом члану је осуђено преко 90% Срба за ратне злочине, а и у свим новим предметима Срби се оптужују по том члану, јер је прописана казна од 45. год. затвора;
• да, свим законом дозвољеним средствима, утичете да се прекине са праксом Тужилаштва БиХ када је у питању изнуђивање изјава свједока (монтиране оптужнице, лажни свједоци, свједоци који свједоче и лажу под притиском тужилаштва да неби били процесуирани или они који склапају споразум ради добијања мање казне, заштићени свједоци итд.) и да СИПА и ВСТС БиХ истраже досадашње случајеве такве праксе. Тражимо да се лажни свједоци подвргну испитивању на полиграфу. Познато нам је да то не може бити материјални доказ на суду, али може бити индиција да су свједоци под притиском тужилаштва или из користољубља лагали и повод за понављање поступка невино осуђених Срба. Ми смо спремни да Вам доставимо податке за такве свједоке, а исти су доступни истражним органима;
• да формирате тим правника који би проучио пресуде Срба (код адвоката постоји комплетна документација о вођењу поступка) како би им у стручном смислу помогао у обнови поступка јер су послије пресуде дошли до материјалних доказа који им у поступку нису били доступни или нису знали за њих;
• да се престанете свађати, постигнете јединство у заштити припадника Војске и МУП-а Републике Српске који су се борили и створили ову Републику Српску, да постигнете консензус по питању референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, да исти проведете како би се исказало мишљење српског народа кад су ове институције у питању. Провођење референдума о Суду и Тужилаштву БиХ није само заштита осуђених Срба и хиљада оних који ће бити лажно оптужени и осуђени за наводне ратне злочине, него је то заштита Републике Српске и негирања тврдње Суда и Тужилаштва да је постојао удружени злочиначки подухват и систематски напад на цивилно муслиманско становништво, да је под тим околностима Република Српска настала и да је као таква злочиначка творевина.


ПРИЛОГ

У прилогу Вам достављамо фотокопију чланка „Сребреничке мајке: Појединци из Тужилаштва врше притисак на Бошњаке да лажно свједоче!“ (Дневни аваз, сриједа, 17. фебруар/вељача 2016). Из овога чланка се види како се системски врши заштита Бошњака кад су ратни злочини против Срба у питању. Удружење „Мајке Сребренице“ је само мали подсистем у систему заштите Бошњака у БиХ када су у питању ратни злочини против Срба. Насер Орић је уништио српска села око Сребренице, побио преко 3.000 Срба, а на терет му се ставља кривично дјело „злочин против цивилног становништва“, а сваки србин, без икаквих доказа, оптужује се за кривично дјело „злочин против човјечности“ у којем је уткан „удружени злочиначки подухват и систематски напад на цивилно муслиманско становништво“.

С поштовањем,
ПОРОДИЦЕ