Почивај у миру сине мој !

Почивај у миру брате мој !

Док мир, Божији и вjечни,

не прекине родитељска и братска лопата,

па да се селиш и нађеш свој мир у Републици Српској својој,

док ти га не наруше разноразни што у твоје имање уместо твог гроба

усадише своје стражњице у издајничке фотеље.

Поносан, што сам био дио избјегличке колоне изгнаних побједника који су вјековнa огњишта оставили заувjек. Као што смо били свjесни тада , да бjелосвjетске композиције нису могуће ако нису на штету Срба, тако смо и данас свjесни да жртва није била узалудна. Не само свjесни, већ и поносни да јединство и саборност сарајевских Срба остаје записано вjечно и постављено у темељ Републике Српске.

Успут, немогуће је не споменути заборавност градоначелника Бијељине на акадeмији поводом 20 годишњице ЕГЗОДУСА да у поздравном говору прескочи покровитеља манифестације предсједника Републике Српске који рече, да су Срби у Сарајеву били највећа концентрација интелектуалних и стручних потенцијала србског народа у БиХ. Ту се водила најјача политичка битка за права народа и управо представници сарајевских Срба имали су највише функције и водили су народ, јер су знали у епицентру политичког сукоба након распада бивше Југославије да концентришу и артикулишу праве циљеве за српски народ, а то је стварање Републике Српске. Знамо да је политички сукоб, прерастао прво у међуетнички, а касније и у ратни сукоб незапамћених размјера и да ми који смо деведесет друге слушали и пјевали „Ово је и мој град, да ли си знао“ смо од добрих комшија постали агресори. Демагогија о мултиетничности и озбиљан степен среброљубља српских представника у таквој назови заједничкој држави, где није битно ни како се зовемо ни „одакле“ смо и за коју се светињу боримо, битно је једино колико ће се времена задржати у фотељама и колико ће се сребрењака сасути у џак. Да ли су мртви хероји изнијети, да би разноразни засејли своје стражњице у фотеље?

Вероватно је мој понос већи што су моји ратни саборци и ратни суграђани бар на један дан учинили неспокојним и њих и њихове задњице што издају и оно што се не може издати. Саборност господо свих нас!

Можда лекција о спознаји да је заједнички живот једино могућ, ако сте спремни да дајете више него што тражите, јер ми нисмо тражили ни два квадратна метра земље за мирни починак наших најмилијих. Сигурно наших највреднијих. Нисмо, јер смо знали тада оно што је на поменутој академији рекао др Неле Карајлић да у протеклих двадесет година је било могуће скоро све, осим да се Срби врате у Сарајево. Знали смо да темељ мора бити хомогене структуре и да на њему почињемо да градимо државу која ће бити обавеза за све нас. Обавеза као и дужност да је свакодневно оплемењујемо и правимо бољом, не нама већ унуцима и њиховим чукунунуцима.

С тога браво, не једном већ браво, браво и опет браво за Удружење „Пријатељи Илијаша“ и оне који су им помагали, који су учињеним како и на изградњи меморијалног центра тако и на обиљежавању 20. годишњице ЕГЗОДУСА показали истинске вриједности србског народа. Као што сте били перјаница отаџбинског рата, тако сте и овога пута дали путоказ како се достојанствено, са пуно стила зида нова степеница успона Републике Српске. Знамо, запад је свету дао најсавршеније моделе државних уређења и технологија, али му је због тога узео душу. Ви сте 12.03.2016. године нахранили наше душе и ставили до знања креторима искривљених слика да Вас нико и нигдје не смије потцјенити. Хвала Вам!

За ИО „РС-ЧАСТ ОТАЏБИНЕ“
Б.Окука-Црни