САМООДРИЦАЊЕ ДРЖАТВОРНОСТИ КАО ПУТ КА ОДРИЦАЊУ ОД СЕБЕ САМИХ

Вапај за демократским иницијативама и правилима уз наметање ”вредности” супериорних цивилизација, (пошто смо ми Срби варвари, како каже модерна Еуропа), је у ствари био само увод у отимачину наше земље, културе и идентитета. Правци активности креатора и њихових извођача на терену дефинисани су подјелама и управљањем квази елита, које су као надокнаду за служење господару добијале под управљање или територију или институције које им ничим нису припадале, јер не постоји ни један сегмент истинске државотворности који би задовољио било које правило тих истих цивилизованих друштава. Ако је раније било замаскирано или скривено, данас постаје и јасно и видљиво да су правила двоструких аршина односно правила која се примјењују само када је то потребно за реализацију сурових планова на српску штету, већ епохални континуитет дела евроатланских окултних сила.

Зато се поставља питање ко и како може користити реч као што је држатворност? На жалост управо је БиХ пример где је гомилање бирократског апарата у заједничкој држави, заједничке квази елите у којој нема ништа заједничко осим њих самих, смишљено за нестанак поменуте државотворности. Парадигма свемогуће владајуће бирократије у бившој ”заједничкој” држави је да су атеисти на опште запрепашћење и противно свакој логици и уверењима направили националне групације које су ”безазлено и спонтано” прерасле у ко бајаги народе. Данашње „државотворне“ странке настављају парадигму и раде све како би нестала држава због које су добили у једном тренутку тај атрибут и позиције које им не припадају. Битно је рећи због општег а посебно збох њиховог сазнања да је животу мало категорија које су вечне, поготово то није нити може бити политика као средство обмане. Научени већ деценијама у пракси ”као добри ђаци у експерименту”, схватили смо моћ бирократије и зато знамо колико је за њих погубно изгубити власт из својих руку, иако једини резултат који имају је онај лични - мјерљив у безвредним зеленим новчаницама, које су им изгледа на крају најбитније.

Иако су бирократије из бивше државе и ови данашњи ”наследници обмане”, били доминантни сваки у свом времену, привид да никоме не одговарају је само привид јер у данашњем времену постоји модерни инквизитор који има и тај луксуз да ради шта му је воља. Демократија и једнакост у идеологији фашиста, колонизатора и иних, верујућим народима није ни упитна ни битна, али је зато озбиљан проблем у домаћим протагонистима самопорицања. Они се наводно ”преиспитују” и постављају питања о традицији, историји, нацији, или још несретније о идеалу слободе, потврђујући тако констатацију једног уваженог професора: ”да нема издаје док не издају националисти”, (наравно уз напомену која је једино код нас напомена, а свугде друго се подразумева), што јасно говори да национално није нужно и нацоналистичко. Изгледа да нашем народу никада није превише лекција о традицији и слободи, поготово у времену кад недорасли политичари представљају квази елиту.

Вечне речи српског владике Његоша: „ Свак је рођен да по једном умре, част и брука живи довјека!“ прошле су вековну пробу времена и чини ми се да нас данас опомињу више него икад! Драга господо, другови и пријатељи, за грумен земље српске са леве стране Дрине погинуло је двадест две хиљаде оних чија част живи довјека! Њихов је идеал био слобода за коју није било прескупо платити и животима својим. Надам се да ником није упитно да су њихова част и идеал били државотворни. Зар сте заборавили да су они, борећи се раме уз раме, били из бар неколико супротстављених политичких опција? Њихов пут није имао странпутица јер су читали и разумели Дучића и Андрића, не обазирући се шта (не)раде они други, јер им је једино суд свога народа био битан. Поставља се питање да ли је потребно и даље трошити труда на оне који имају недоумица по питању наших идеала?

За разлику од садашње бирократске вазалске елите која је прескочила подоста онога што је чак и у прошлој држави била обавезна лектира, постоје данас они који су српску државу стварали а који су и даље чистог ума, иако, не размишљајући превише о себи дијеле судбине Живојина Мишића и Милунке Савић. Зна добро напаћени српски народ ко је ко, ”ко је вјера а ко невјера” и да ретроградне снаге само говоре и причају надајући се да ће извршити преумљавање оних који су пуким случајем још и данас живи. Не заносите се господо и знајте: ”да од те ваше ђавоље работе нема ништа”, прозрео вас је народ, јер о вама најбоље говори прва строфа Дучићеве песме „ВЕЧНОЈ СРБИЈИ“:

„Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.

Браћо и сестре, данас ћемо најбоље бранити нашу Републику Српску, саопштавајући истину и само истину и радећи снажно на саборности и јединству, одбацујући сујете како би дефинисали не шта је минимум националног интереса, већ како да дођемо до онога што је наше и што је пре двадесет и једну годину након победе, јасно дефинисано! Онај ко још није чуо и схватио да смо добијали ратове на бојном пољу, а губили их за зеленим столом и након тога, и не препознаје да се у пост-ратном периоду брише договорени минимум, не да има проблем са самим собом, већ би требао имати проблем са целокупним српским бићем. Зато, ко није спреман да да свој допринос враћању у изворне оквире Дејтона сигурно није пријатељ ни себи, ни својој породици, а поготво српском народу с обе стране Дрине. Истина је само једна а она говори да смо један поносан и частан народ кога су стално нападали и кога су у задњих сто година физички истребили са половине Балкана где смо живели и столовали вијековима, а данас на сваки начин планирају да нас прогласе геноцидним за пројекат који је планирао Изетбеговић са Клинтоном, како би анулирали милон мртвих у и око Јасеновца и од највеће жртве направили највећег злочинца.

На данашњи дан Сабор Светог Архангела Михајала – светог и непобедивог земаљског и небеског ратника, на Аранђелов дан 21.новембра 1995. потписан је дејтонски споразум, који је био све само не праведан, али је захваљујући војном резултату и одлучном једниству народа, донео минимум који се звао Република Српска, којом смо добили права на своју Војску, свој Суд, своју власт и територију и још десетине других надлежности које су међународно уоквириле нашу државу. Данашњи дан треба да нас подстакне не да причамо шта смо добили у одбрамбено-отаџбинском рату већ како да спријечимо мирнодобски пораз. Свака враћена надлежност изворног Дејтона у времену пред нама је сигурно једна нова плоча којом поплочавамо наш пут ка вечности, достојни оних који су дали животе за Српску, и бесмртних речи Његоша и Дучића.

И зато данас не судите данас о понизним слугама Божијим, као о залуђеницима, него учините и сами нешто добро за свој народ и своју државу сећајући се речи бесмртног Андрића које најбоље говоре о нама: „Људи који сами не раде и не подузимају ништа у животу, лако губе стрпљење и падају у погрешке када суде о туђем раду“. Сигуран сам да још увијек постоји стварна српска елита која је део народа, и која не суди, већ ради и може и смије да својим делањем поведе народ и тиме коначно заустави даљи процес самоодрицања не само од државотворности, већ и самодрицања од националног духа, тековина и вредности које су нам оставили преци градећи наш идентитет, који можемо једино да изгубимо ако се одрекнемо нас самих.

За „Част Отаџбине“
Бранислав Окука