У ПОТРАЗИ ЗА СМИСЛОМ: СЛОБОДНО МИСЛИМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ…

Креирање, усмеравање и контролисање планираних догађаја и криза, и њихово тумачење за јавност током целог периода трајања, обележава наше овоземаљске животе. Наметaње стварности на начин како креатори желе да је ми ”конзументи гладни информација” видимо, разумемо и извучемо погрешне закључке, одавно је у току, што би се по српски рекло: ”преумљавање” непрекидно траје. Улоге Орвеловог ”Великог брата” и ”Министарства истине” преузели су глобални медији, и њихови локални експоненти по инструкцијама школованих спин доктора. Далековидост оних мислилаца који су још пре неколико деценија 21. век видели као доба тражења сопственог идентита, као период у коме ће највећа болест бити отуђеност уз констатацију да ће потрага за смислом обележити време пред нама, потврђује се најбоље ових дана у пракси на примеру изјава и тумачeња догађаја на српској земљи Балкана.

Поред свих покушаја да пронађем и издвојим најбољи пример апсурда и примене двоструких стандарда, односно најбољи случај који показује неправду, замену теза и лажно представљањe догађаја, исто ми и поред најбоље воље не успева, али не зато што немам шта да кандидујем јавности за ”највећу лаж месеца” или ”најбестијалнији спин године” већ на жалост, зато што је толикo велики избор догађаја који конкуришу за ову неславну титулу, да се веома тешко одлучити за један. И поред свег разумевања да је политика умеће могућег, да је у складу са Макијевелијевим начелима често и илузија и обмана, односно да је највише у прагматичној функцији постизања циља без обзира на средства и жртве на терену (циљ оправдава средства), веома тешко се одричем своје слободне мисли, и права на избор свог тумачења истине. Због тога и због преосталих независних и часних посланика јавне речи, покушавам да нађем за читаоце довољно пригодне коментаре којима бих описао бестијалне и срамотне примере чији смо и савременици и сведоци, а који се косе и са логиком и са здравим разумом, вређајући нашу интелигенцију. На жалост (кад су Срби у питању,) такви и слични догађаји и њихово наметнуто тумачење с циљем утицаја на перцепцију јавности на овом нашем простору, без обзира на апел, суд и вапај мањине, трајно обликују и живот и будућност опстанка већине.

Без било ког редоследа по важности или њиховом значају издвојићу само пар од мноштва других, који, чини ми се, кад се прочитају овако заједно на једном месту најбоље одсликавају нашу потребу за хитним преиспитивањем себе, односно констатацију, да док још слободно својом главом мислимо, можемо сматрати и да постојимо. Оно чувено Декартово: ”Когито ерго сум” односно: ”Мислим дакле постојим” представљало је вековима темељ слободне мисли, односно оних вредности на које се Запад и даље позива, а у пракси све супротно ради. Чини ми се да је декаденција која је захватила евроатлантске вредности данас потпуно у складу са Шпенглеровом ”Пропасти Запада” али да ту чињеницу либералнa елита не прихватa већ све чини да сачува себе и свој статус, недаjући нам при том да ”прогледамо” како би ствари довели у ред. У одсудним биткама које предстоје широм западног света, у борбама за умове људи, народи ће бирати националне и суверенистичке лидере ношени њиховом слободном реториком и вером да им њихове победе доносе слободу и сигурност, а сa друге стране атлантисти ће наставити са својим пројектима обећавајући нам исту ту слободу и безбедност, све док нас на крају не преваре и уграде нам чип – жиг звери, и тиме, после економског и војног поробљавања, освоје и наше умове, као претпоследњи корак на путу до крајњег циља – узимања наших душа.

Следe слуђујући примери ”преумљавања” са нашег терена, као доказ да је све могуће :

1.) Изјава Бакира Изетбеговића aктуелног вође и наследника политике која је изазвала распад државе и крвави рат са десетинама хиљада жртва на свим странама зато што БиХ није желела да остане у Југославији, којом данас прети да ће ако Република Српска буде наставила да тражи изворни дејтонски споразум он вратити Босну и Херцеговину на уставно правно стање из 1991. годину односно период Југославије!? Да није опасно и тужно, било би смешно. Од међународне заједнице која је наметнула Дејтон, и која ”помно бдије” над миром у БиХ ни гласа ни трага ни реакцијe на ову ратну реторику. Ваљда је то зато што су они припремљени да реагују само на изјаве председника Додика који се снажно бори за интересе Републике Српске а који их је недавно мангупски изазвао на реакцију одговарајући Бакиру да не иде са захтевима толико далеко уназад у прошлост јер ће се открити ако настави тим путем да је пореклом од Срба па неће имати проблема са њим и са српском државом.

2.) Изјава председника СДС-а Вукоте Говедарице да смо ми који смо се борили за народ и Републику Српску током отаџбинско-одбрамбеног рата били сецесионисти и да не види било који разлог за промену Дејтонског споразум, je просто невероватна. Донедавно је био апсурд да у име некада државотворне странке која је изнедрила Српску неко сме и да помисли а камоли да изговори тако нешто, ако због ничег другог онда због оних 22.000 погинулих које је лидер СДС-а назвао сецесионистима, међу којима су и његови суграђани ( уместо да у заједничким органима БиХ где су присутни функционери СДС-а покуша да блокира рад институција Суда и Тужилаштва који нелегално оптужују и хапсe ствароце Српске и бори се тиме за враћање изворних надлежности Дејтона које су одузете Српској, председник странке подржава политику унитарне Босне, обелодањујући јавности истину о себи и странци коју води.)

3.) Предлог Парламенту Србије o изменама и допунама закона којим би требало да се усвоји да свако негирање геноцида у Сребреници производи кривичну одговорност, и тиме да оног ко се с тим не слаже и то јавно саопштава тера у затвор, нови je пример мазохистичког мучења грађана Србије и пуцањ не у сопствене ноге већ у ноге целих породица, (од ђеда до најмлађег унука) јер ће, ако се овака одлука усвоји, од ње ”шантати” неопорављена и наша праунучад. Ако смо навикли на рад страних плаћеника (мада је тешко нормалном грађанину да се на исто навикне) из Фонда за хуманитарно право и сличних организација које подржавају овакав предлог, не разумемо рад ”патриотске и родољубиве власти” и дела опозиције да могу да дозволе да до оваквог предлога уопште дође. Да ли опет треба да молимо браћу Русе да нас спашавају од наших ”партнера” и ”саветника” Енглеза, који у континуитету покушавају да нас етикетирају геноцидним - у свакој скупштини, од ове наше па до оне у УН - не би ли нас, по стању на терену, приближили Конгу?!

4.) Протест војске Србије – ситуација у држави и стањe у друштву на тужан начин формулисани су протестом војске пред министарством одбране – чином који је постао вековни преседан, да наша војска - стуб и понос српског друштва и традиције, нема друго решење већ да мора да протестује јавно и моли за повећање срамних плата, иначе најнижих у јавном сектору. Уместо да су спрам одговорности уз хирурге плате војника највише, они од њих не могу да подмире ни најосновније потребе, напуштајући због тога у огромном броју службу, о чему je највећи број грађана сазнао из медија захваљујући протесту. Сигуран сам да се већина припадника ВС изашлих на протест осећала срамотно што мора на овај начин да укаже јавности на стање, исто као и већина грађана који на бази личног примера искрено саосећају и разумеју али им је и нелагодно због коначног губитка последње илузије о моћи војске, обзиром на поверење које у њу имају. Чуда су могућа, па после војске остаје да видимо још последњи стуб вере и одбране, нашу Цркву, мада се искрено надам да наша свештена лица у мантијама нећемо видети како оргaнизовано штрајкују, нека ми Бог опрости на коментару.

5.) Нереакција српских власти на дешавања и поруке нове хрватске владе у којој повампирeна усташка власт коалиције странка којима је заједничко да мрзе Србе - доводи на чело министарства одбране заповедника гардијске бригаде дoказaне као учесника у злочинима у акцијама ”Бљесак” и ”Олуја” - који опет поставља за свог саветника хашког оптуженика Готовину?! ”Новоусташе” тако постају део нове хрватске владе чији премијер јавно саветује председника Украјине како да ”реинтегрише сепаратисте” из Доњецка и Луганска обзиром на искуство његове државе са Србима у Хрватској, чији је резултат мери у бројкама: минус 250.000. Наша власт од свега што је имала да каже, рекла је: Нећемо да се мешамо и коментаришемо, схватили смо поруку?!! Боље да сте ћутали да не убијате поново српске жртве и не вређате изгнане.

6.) Спровођење свих захтева и налога европске уније на суманутoм пут за Европу, из које, сведоци смо, многи планирају да беже, а прва међу њима је отишла Велика Британија чији нас држављанин г-дин Давенпорт и даље учи како да се интегришемо у исту ту Европу. На том путу није сам, даје нам своје услуге уз помоћ неколико својих колега из пријатељске нам Британије попут саветника наше владе г-дина Блера, па његовог саветника Алистера Кембела - архитекте рата 1999. године против Срба који јавно потврђује да су он и Блер били у праву кад је агресија над СРЈ била у питању. Кажу мудрији да не може нико да збуни народ као што могу ”националисти” на власти, па тако и избором својих саветника. Има ту свега, и психологије малих и великих, и односа жртве са убицом, и несналажења у борби са колонијалним менталитетом, али и примљених обавеза. Зато се поставља питање, коме се ових дана обраћа председник Николић (кад смо толико дали током евроатлантских интеграција а нисмо од њих ништа добили) када каже да не можемо у ЕУ ако је услов признање Косова? Да ли се обраћа међународној заједници за коју српска власт (којој и Николић припада) тврди да нам не траже формално признање?! Или се обраћа остављеним Србима на КиМ због јавно предатих надлежности срамним Бриселским споразумом? Или се са овим ”тврђим национaлним ставом” припрема за кампању и обраћа још непреумљеним грађанима уже Србије очекујући од њих подршку за други мандат?

Анализирајући побројане примере покушавам да останем рационалан и избегнем сталну замку поделе на Ми и Они, али не могу, јер морам да констатујем да су управо Они који нам намећу одговорност да стварамо поделе на Ми и Они највећи креатори таквих подела, како у Србији, тако и широм земљиног шара. Они који нам моралишу покушавајући да жртву прогласе агресором и припишу нам геноцидне намере истребили су пола континената и држава у свом колонијалном походу чинећи то на најбруталнији могући начин да би садашња дефиниција геноцида могла да иде на ревизију. Укључујући ту и њихове ”тековине” 20-тог и 21-овог века, примену атомске бомбе, и беспилотних летелица-дронова убица.

Они који нам држе слово о демократији долазе из најксенофобнијих народа који су последњи укинули ропство (иако у главама и даље нису) а данас демократију и хуманост показују зидовима које граде, оградама које подижу, и чуварима који бране да им избеглице, или комшије, или радна снага из суседних државa не приђe сувише близу. Да мањина не постане већина.

Oни, од којих више није немогуће очекивати и да струја потекне кроз постављене жице и зидове и да гумени меци постану челични, кaкви су на улицама америчких градова увелико у примени над сопственим грађанима другачије боје и вере. O њиховим разорним (видљивим и невидљивим) методама којe ће тек следити да се смањи талас избеглица, ”туђих” и другачијих, али и домаћих слободномислећих грађана, остаје да се нагађа. Данас, усред оштрих вербaлних сукоба Брисела и Истамбула, испада да је тадашњи за јавност згражавајући робно-меркантилни договор о трговини ЕУ и Турске о избеглицама, по принципу: ”колико пара по човеку да га задржиш код себе” биo моралaн, у поређењу са методама на терену.

Примера и објашњења je више него довољно, што би се рекло: ”за паметне и комарац је музика”. Разочарења је све више а о изгубљеним надама и за многе сужње o недостижној земљској правди не вреди ни трошити речи, стога је и за лаика разумљиво данашње стање масе. Aпатија, повученост, отуђеност и тиме мирење нас Срба са погубним стањем на терену је толико очигледно да нема потребе тражити за то разлоге у дејствима ХАРП система или аеросолног утицаја из ваздуха по нашим главама и умовима (иако та тема завређује посебан експертски чланак).

У последње време, захваљујући победама суверенистичких над либерaлним политикама широм западног света, и најавама наставка и ширењa таквог процеса током 2017.године, ( уз све јачи утицај сила са Истока ) код Србаља са обе стране Дрине почињу полако али сигурно да у главама звоне заборављена звона ”небеске литургије” владике Николаја. Срамна досадашња тишина интелектуалца и елита на српском простору (част изузецима попут појединих родољубивих удружења и појединаца), почелa је баш из ината да својим муком производи звук неке нове националне музике уносећи бригу страним налогодавцима. Схватили су да су закаснили са читaњем о Србима и о Милошу који је знао на време да попусти кад народ заћути, да се Срби не досете. Зато их сада хвата све више нервоза јер њихови извођачи радова не терену који су преузели обавезе и поред све воље и страха не могу више спречити процесе. Један од њих је и стварањe нове истинске елите младих која долази из народа а не из обавештајних кухиња, и која ће нас уз помоћ неукаљаних и мудрих старијих појединаца све пробудити својим гласом за одбрану истине, слободе, и права на избор живота достојног човека.

Сигуран сам, док је вере, части, и љубави према Богу, отаџбини и ближњем свом, биће и нашег слободоумног народа који у временима пред нама жели и хоће да одбрани слободу и буде свој на своме и живи у српској држави. У земљи у којој ће његова деца, унуци и поколења одрастати, у миру и добросуседству, у држави која ће бити безбедносно неприкосновена, економски моћна, здрава, и највaжније: независна, слободна и правно уређена, са срећним народом у њој, са решеним националним, економским, и свим другим стратешким питањима српског рода. Први корак на том путу је наша чврста православна вера, наша слобода мисли и право избора како ми желимо да тумачимо догађаје, њихове креаторе и извршиоце на терену. То право нам нико не може одузети, а оно ће нам, ма колико то данас чудно делује, помоћи да oдбранимо отаџбину.

На нашем путу и у нашој вери током борбе за бољу будућност лако ћемо сачувати наше слободне умове и пронаћи и вредности и смисао ако се окренемо уназад и видимо шта су нам, како, и за колику цену наши преци изградили и очували, стварајући наш колективни идентитет и дух, који је и даље ту са нама. Наше је само да га пригрилимо још јаче, да се саберемо и да храбро, часно и достојанствено у вери дочекамо спремни и одлучни то ново радосно пролећно јутро које намa Србима и многим народима старог континента доноси излазак сунца на Истоку, топећи пред собом остатке последње либералне зиме у Европи.

Јован Н. Шиповац