04
Дец, 2016
Господи, друговима и браћи из „United for next level“
Иза нас је прошла још једна седмица у којој смо опет били сведоци да и поред свега тамо „они“ који су нам престали бити давно браћа, уназад немају ама баш ништа. Морају коначно схватити да ако„нас“ нестане „они“ тек тада неће бити ништа, тако да је њихова борба илузорна. Да нестану сви трагови постанка и настанка оцила са четири „С“, вероватно би неком ко има у гену осећај за духове вредности, ако ни због чег, онда због резултата свих уназад „наших“ који су чинили ток историје, поредају ствари онако заслужују вечна мерила вредности.
Исто тако да није оних о којима је Слободан Јовановић врхунски српски интелекуталац пре једног века написао текст у књизи „Један прилог за проучавање српског националног карактера“, који неодољиво подсјећа на данашње живљење, можда би се могли и надати нечему. Зато преузимам за тренутак улогу „Политикиног забавника“ који је преузео текст из поменуте књиге и коме смо захвални што је едуковао млађарију за разлику у односу на данашње едукаторе које искрено презиремо. Њима као и спин докторима је готово немогуће прозрети у чему греше, наравно да би тежње саборности и деловања за више заједничке циљеве вероватно биле лакше да није „ликова“ из текста који следи.
Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда, чак, и са врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа.
Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у "чаршијском" смислу, дакле сасвим материјалистички.
С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са Олабављен моралном кочницом има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом.
У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а са пуним уверењем да тражи само своје право које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне. Он је добар "лакташ" - израз који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалаца.
Претпоставимо да се у њему пробудила политичка амбиција и да је успео постати министар. Тај положај могао је да уграби само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму и зато ће сматрати да је то сада нешто "његово". Из те своје тековине или боље рећи плена, гледаће да извуче што више личног ћара. Биће "корупционаш", али неће бити сасвим свестан тога факта, толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: "Ко је луд, да се одваја од пуног чанка ?!"
Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем, као што би било непојмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан.
Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао. Поред полуинтелектуалца који је успео, постоји и полуинтелектуалац који није успео.
Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте.
Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је обелоданила две ствари:
1. Да је културни образац потребна допуна националног и политичког обрасца, што се нарочито осећа онда када утицај та два обрасца престане да слаби;
2. Да школа која се ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању да спречи појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац. "
Уместо коментара питам „оне“ да ли схватају да повратак на исконско врело живота ослобађа и тело и дух, јер они који су се вратили успевају блажено почивајушћи на вечним мерилима вредности бити изнад свега овоземаљског, не хајући ни за шта материјално. Зато господи, друговима и браћи из „United for next level” саборност свих нас је диктирајућа обавеза за будућност, да не би због ваших милиона страдао још који милион Срба. Стога није срамота ако је неко други покренуо идеју придружити јој се. Већ је срамота немати снаге да будете у колони идеје колективне непослушности, која сигурно доноси боље сутра за све нас. Нико неће бити крив ако се вечно преселите на маргине живота, а тамо су Вам оставили место планери којима је традиција највиша вредност.
За „ЧАСТ ОТАЏБИНЕ“
Бранислав Окука