МОЋ И ”ТРОУГЛОВИ МОЋИ” ШТО ОБЛИКУЈУ НАШЕ ЖИВОТЕ...

Најача човекова потреба је тежња ка моћи. Tаj непрекидан процес тежње за увећањем моћи настао је по Адлеру због потребе за компензацијом за човеково осећање свеобухватне инфериорности због незадовољења основних људских нагона. Данас су мање или више видљиве eкономска, политичка, војна, идеолошка, религијска моћ као и други појавни облици који заједно представљају свеукупну друштвену моћ или производну моћ како се то назива у теорији политичких наука – моћ којој теже и појединци и државе. Тa тежња и воља за стицањем моћи карактерише цело наше друштво током свеукупног цивилизацијског процеса трајања, који је због тога више од свега другог обележен управо сталним сукобима и борбом за интересе. За Опенхајма моћ представља способност утицања, кажњавања и ограничавања, Ниче је моћ дефинисао као надмоћ у односима снаге, воље и љубави. Вебер испољавање моћи види као коришћење сваке шансе за спровођење сопствене воље у друштвеним односима без обзира на чему се шанса темељи и без обзира на отпоре, а Хобс је проучавајући моћ мудро закључио да чак и сама перцепција о нечијој снази може да допринесе реалном увећању његове моћи.

С друге стране, постоји далеко мање видљива и изражена потреба за редукцијом моћи као супротан процес од жеље за стицањем, која полази од премисе да је жртва основа и смисао живота, и зато се човеку као логичним и потребним намеће одрицање од моћи као вид самограничења. То се постиже или индивидуацијом – на путу сталног човекoвог развоја, напретка, сазнања и усавршавања који он прелази од индивидуе до личности, или обожењем (у хришћанству то је пут којим пролази теозис). To су два процеса који појединачно или заједно (један не искључују други, напротив) подразумевају одрицање као самограничење. Обзиром да одрицање може бити принудно или добровољно, Симеуновић дефинише типове човека према могућностима одрицања, па тако имамо Човека моћи – који ничега не жели да се одрекне, Просечног човека – који се одриче под морањем јер је принуђен на то силом закона и/или присиле, и имамо Духовне обновитеље који се одричу добровољно и знају због чега се одричу. Свакодневни избор који је пред нама, а кога често нисмо ни свесни док га чинимо, по Јеротићу своди се на три могућности одрицања: 1) Принудно (морам), 2) Претворно (требам) и 3.) Хришћанско ( хоћу).

У овом кратком прегледу политичке теорије о два основна човекова супротстављена и нераскидиво повезана процеса – воље за моћи и потребе за ограничењем исте - поставља се питање: шта је са државама и државним савезима и њиховим потребама да стичу, експлоатишу и намећу своју моћ другима, односно неминовности да своју моћ редукују било добровољно било принудно? На жалост, и теорија и досадашња пракса показали су да свака државна заједница кад је у питању стицање моћи следи у потпуности човеков пример, а с друге стране, такође, попут појединца, веома се тешко довровољно одриче своје моћи (и саме државе ту личе на човека јер се и на државни апарат преноси осећај инфериорности услед губитка моћи што као последицу ствара незадовољство – подсетимо, прво чега се човек одриче кад је на то принуђен je управо задовољство, иако га се не одриче и најкаше). Због тога je Солжењицин био у праву истичући да постоји веома мала могућност и нада (за разлику од човека где су шансе ипак веће) да се државе и народи одрекну своје жеље да буду судије и кроје судбину другим народима.

Када државе не могу саме до остваре своје циљеве и интересе на путу подизања своје укупне моћи оне се удружују (попут људи, вољно, али често и невољно, некад чисто прагматично) и кроз билатералне односе остварују заједничке интересе, често само за свој рачун, а на штету других. Ипак, највиши ниво моћи постижу кроз мултилатералну сарадњу и велике савезе док би с друге стране ограничење односно редукција те исте моћи требало да се оствари, смањи и контролише кроз исте те савезе који су уједно и најбројније међународно признате организације (Уједињене нације, Међународни судови и сл.). Сведоци смо да у пракси то није тако, и да смо далеко од примене међународне правде и једнакости зарад општег добра, већ да због честе примене двоструких стандарда, државе делују или самостално или са својим најближим савезницима, посебно у тзв. троугловима моћи. Они представљају облик практичне сарадње када се кроз билатералне односе две државе на захтев а често и под притиском заједничког именитеља (носиоца троугла) остварују и односи између друга два партнера, стварајући тако троугао моћи који остварује двоструки утицај. Јачи, на геополитички простор унутар троугла јер се ту природно пресецају заједнички интереси (без обзира да ли је моћ приближно једнака и представља једнакостранични троугао, или није) и слабији, где троугао моћи три државе, односно три заинтересоване стране остварује снажан утицај и на геополитичком простору изван зоне троугла – како по питању одбране интереса у својој зони, тако и по питању утицаја на простор у зони других центара моћи.

На Балкану, српски троугао интереса и моћи, по природи треба и мора да представља Србија, Република Српска и Црна Гора као српски историјски простор, и као територија, и као народ, и као геополитичка раван (центар Балкана, излаз на море, дубина територије, ресурси, становништво, вера, традиција) који обезбеђује минимум услова за опстанак и раст укупне моћи српског националног корпуса. Стабилност и постојаност односа у овом троуглу не остварује се природним путем и само у међусобним односима Београда, Бања Луке и Подгорице већ су односи у нашем троуглу одређени и кроз билатералне односе с једне стране Русије и Немачке а с друге стране Русије и Турске, јер су кроз ближу и даљу историју увек руско-немачки и руско-турски односи дефинисали српско национално питање у већини важних сегмената, како у територијалним, тако и у оним идеолошким, религиозним, економским, војним, политичким....

Проблеми на Балкану не настају због тог троугла моћи Русије, Немачке и Турске који вековима ”уоквирује” овај простор, већ зато што један други троугао моћи кога у новијем периоду чине Вашингтон, Лондон и Саудијска Арабија (иако је исти и географски и идеолошки знатно удаљен од сила из претходног троугла), и намећући им своје интересе (најчешће супротстављене националним), онемогућујући тиме природну реализацију договора који ће постићи Русија са Турском и Русија са Немачком, као интересним силама које теже да имају пресудан утицај на овом простору. Овде наравно нико не искључује значајан утицај и интересе Француске, Израела и Италије - снажних регионалних држава које и саме представљају наизглед неповезан троугао моћи и утицаја на Балкану али су оне још увек исувише под утицајем Вашингтона и Лондона да би биле самостално или удружене довољно јак вектор да значајније одлучују о коначним геополитичким решењима. (не сме умањити значај све самосталније израелске политике у региону у односу на ”балканску политику” одлазеће администрацију Вашингтона, која се данас највише види у снажној подршци Републици Српској и поновом успостављању највишег нивоа сарадње са властима у Србији – израелске инвестиције су све присутније како у српској престоници тако и широм Србије али ускоро и у Републици Српској)

Очекивања промена и другачијег приступа региону у српском троуглу су велика, па тако и од поменуте Француске са жељом да ће нам она поново постати искрени пријатељ, и да није узалуд прављен онолики споменик историјском савезништву на Калемегдану, односно да ће се након председничких избора ова велика галска земља вратити сама себи а тиме и свим оним темељним вредностима револуције коју је изнедрила и несебично поделила са светом, обликујући свест и идеје многих генерација у Србији.

Овде се посебно мора истаћи и велика улога Кине (чије ће се размере утицаја на регион тек видети у деценијама пред нама у складу са Денг-овом стратегијом ”од 100 година”, али је нећемо посебно разматрати пошто се средњорочно њен вектор утицаја на балканском правцу који је важан део ”Новог пута свиле” поклапа са руским због чињенице да су кроз друге знатно важније облике међусобне сарадње (Шангајска организација) Кина и Русија на дужи рок превазишле своје разлике зарад виших заједничких интереса, како на Средњем истоку тако и на глобалном плану. Зато ћемо се у даљем тексту концентрисати на земље које чине поменута два од три најважнија троугла моћи који одређују и односе у ”српском троуглу” и утичу на ”српско питање”.

Немачка на свом путу по доктрини ”Дранг нах Остен” остварује економски све оно што није успела војним путем у два светска рата. Бизмарков циљ уједињења велике и моћне Немачке која ће вући сировине са истока и југа, користити радну снагу и ресурсе народа и територија из немачког опсега и домашаја (”lebensraum”) се остварује увелико на терену, или директно, или посредно, преко инвестиција и уплива из Аустрије, Хрватске и Словеније. И дубоке разлике на релацији Турска- ЕУ (читај Турска – Немачка) зарад прагматичне Немачке (управо оне веберовске) доктрине која економију ставља на прво место, биће превазиђене уз посредство најважнијег играча у том троуглу моћи – Русије, избијајући на тај начин до сада пресудан утицај Вашингтона на прилике на Балкану. Уосталом, и сама Немачка ће бити принуђена (обзиром да се толико залаже за мултикултурални приступ) да прави разлику између милиона домаћих Турака, мирних и одавно интегрисаних грађана, и наметнуте избегличке кризе чији је део људства (за разлику од већине несрећних грађана који беже од рата) управо пројектован да у Европу уместо свеже радне снаге доведе свежу крв следбеника идеологије искривљеног тумачења ислама, која се испољава тероризмом. Коначну реч о разумевању процеса: куда, како и с ким треба да се креће даље Немачка даће њени грађани на предстојећим изборима, а можемо се кладити ко год да освоји власт, да је стварни будући победник управо Путин.

Турска је својим понашањем попут слона у стакларској радњи потпуно променила мудру тактику неоосманске ”Стратегије дубине” Ахмета Давутоглуа (нула проблема и отворених питања са суседима и нула сукоба) и уместо да своје стратешке циљеве постиже економским путем захављујући својој великој ”мекој моћи” и историјском наслеђу, она на терену чини све управо супротно правдајући то одбраном саме себе (од неуспелог државног удара) па тако осим сукоба са Курдима унутар и ван своје територије и сукоба са делом ИСИЛ-а има све отвореније сукобе поред суседних држава (Сирија, Ирак) и са својим грађанима и разним левичарским опрганизацијама при том драстично кршећи људска права што доводи до још већих размимоилажења и неразумевања са својим западним савезницима, чије је деценијско стратешко савезништво озбиљно нарушено. Бујајући тероризам на целој територији, велики проблем са избеглицама, пад прихода од туризма, економска рецесија, успорили су независан неоосмански правац деловања на зеленој трансферзали који води све до Сарајева па се назире (као након ратова у 19. и 20. веку), да ће и овај овај пут (додуше током периода мира - ако се стање у свету може назвати мир) договор Русије и Турске одредити решење свих кључних питања на Балкану, чини се, у знатно већем интересу Срба.

Русија се тријумфално вратила на светску позорницу али и на Балкан, то је већ свима јасно, у ствари, реално Русија никад није ни отишла са овог простора, осим што је ”диригентску палицу” осамдесетих година препустила прво троуглу Ватикан – Немачка – САД, па потом новом (кад је Балкан у питању) троуглу кога чине Британија – САД и Саудијска Арабија (наравно уз Саудијску Арабију иду ”у пакету” и све остале заливске сунитске краљевине уз будно око и контролне прсте Израела – парадоксално главног муслиманског противника). Руси су овај пут неспорно као и пре стотинак година када је свети цар Николај устао и одбранио нас, снажно стали уз српски народ (не уз власт, већ уз народ) иако је логично да поред братске љубави и православне вере постоје и сопствени геполитички (економски, енергетски, војни, политички и други) интереси, можда мањим делом и због гриже савести ( Сан-стефански мир на рачун превртљиве Бугарске и недовољна помоћ приликом НАТО агресије) јер српски народ никад није издао браћу Русе и они добро знају да ће код браће Срба увек (без обзира на све евроатлантске покушаје испирања мозга) бити и добродошли, и омиљени, и слављени, а да с друге стране НАТО злочини неће бити никад заборављени. Управо је та разлика главна вододелница Истока и Запада попут оне давно успостављене између вере и нације на Балкану како је то Екмечић бриљантно описао, и она ће бити трајна одредница нераскидивих и све јачих веза руског и српског народа као израз историјског континуитета и процеса дугог трајања. Да Србе више нико неће смети да дира, практично потврђује и војна помоћ и подршка, како ова недавно најављена и од обе власти званично потврђена, тако и она друга која ће тек стићи у годинама пред нама.

Сједињене Америчке Државе – у још увек најачој војној и економској сили света, променом председника и са новом администрацијом (како се за сада према избору кадрова назире) доћи ће и до крупних (иако не и брзих) промена широм земљиног шара, управо јер ће се (ако се обећања остваре) држава више окренути самој себи, подижући економију и привреду и сопствену индустрију, свакако ништа мање ни војни комплекс који је нераскидиво повезан са деловањем америчке обавештајне заједнице и спољне оријентације земље. Сама чињеница да неки светски региони неће бити више у пуном фокусу САД и да ће вакум моћи бити тренутно попуњен старим и новим кандидатима (од којих ће многи при том прећи пут од некадашњих непријатеља постајући брзо будући партнери), звучи посебно обећавајуће и нама на Балкану што најављује боља времена за целукопни српски корпус (наравно уз услов да на терену и саме власти раде у интересу сопственог народа а не за ручун других и за рачун националне штете)

Велика Британија – ствaрни владар света из сенке вуче и даље крајње прагматичне потезе пратећи (и креирајући) унапред развој светских догађаја, од Блиског истока до Америке и од Јужноафричке републике до Балкана, спроводећи планове давно осмишљене у Краљевском институту за међународне односе, разрађене у Тависток институту, и потврђене за ”округлим столом”, под председавањем њеног величанства, односно најважнијих представника круне. Суштина за нас у региону је хоће ли Британци за своју ”фину политику у рукавицама” која је често као и она ”латинска” координирана између Лондона и Ватикана у пракси без рукавица била и брутална и крвава, имати и даље стратешке савезнике да је подрже у својим плановима, јер ће ”извођаче радова” на терену увек лако пронаћи?! Овај пут изгледа да ће бар на почетку новог процеса далеко више за сарадњу у овом региону зависити од воље САД и новог председника, све док му милом или на неки други начин објасне како стоје ствари, и које у ствари прави газда. Тај временски простор је прилика за нас у региону, прилика коју смо одавно чекали, а да је то тако види се по нервозној реакцији многих у нашем окружењу који су свесни надолазећих промена, а последице њихових губитничких потеза тек ће се видети, на жалост, и осетити.

Саудијска Арабија је захављујући природном богатству на коме лежи (а без кога свет и даље не може) и ”нафтном пакту” створеном после другог светског рата са својим савезницима – англоамеричким партнерима - омогућила себи не само стабилност, просперитет и благостање (реално највише својим владарима) већ се као лидер заливских земаља наметнула и са својом вахабистичком религијом извозећи је (уз благослов својих савезника) широм света, највише баш у регион Кавказа и Балкана где се иста примила, нудећи (потпомогнута петродоларима) новим осиромашеним и разочараним локалним следбеницима другачије изворно учење ислама, и стварајући управо на искривљеним и насилним тумачењима вере и њеног практиковања проблеме пре свега самим муслиманима али и другим верским заједницама. Тихо и полако, али континуирaно и дубоко, вахабизам је ушао и у ”српски троугао”, од Рашке и КиМ-а, преко делова Ц.Горе све до Р.Српске а посебно широм федерације БиХ и Сарајева, најчешће укорењен у празним (некада српским) селима и деловима градова (опет тамо где су некад живели Срби) испољаван било кроз регистроване џемате, било кроз нелегалне параџемате као религија и као идеологија (али и као војна доктрина у тренинг камповима) која све више обликује односе међу и са муслиманском заједницом на овим просторима. Проблеми с којим се суочава Саудијска Арабија у Сирији губитком своје геополитичке позиције због пораза ИСИЛ-а и других терористичких организација финансираних добрим делом из Ријада уз скоро отворени рат који води са Јеменом, а који се делом пренео и на сопствену територију, могу се додатно увећати како расте притисак у Европи и широм света не би ли се коначно ујединили напори да се терористи прогласе терористима а финасијери тероризма финансијерима и да имају исти третман без обзира да ли су у Босни, Кавказу, КиМ или су у Бриселу, Берлину, Паризу, или су у Сирији, Ираку и Нигерији....

Крупне промене у глобалној геополитичкој арени, замена биполарног мултиполарним односом снага, уз сукоб националног и суверенистичког са либералним и глобалистичким концептом, обележиће време које је пред нама. Тероризам, финансијске и економске кризе и сукоби мањег и већег интензитета довешће до нових –старих аспирација мањина за сецесијама и одвајањима, али и до процеса коначног спајања накарадно и насилно одвојених нација са матицом, као и са савезницима, кроз разне облике сарадње. Што је држава јача и хомогенија, али и што је јачи троугао моћи који она са својим партнерима и савезницима чини или под чијим се утицајем налази и коме интересно припада, лакше ће се одлучивати о судбини свог али и другог народа и држава, а тиме и о свима нама појединцима – отуда и наслов : о моћи и ”троугловима моћи” који одређују наше животе...

Зато за крај овог дужег текста али не и по својој важности остављам још један троугао моћи – ону добру познату пирамиду са свевидећим оком, тај троугао који симболизује сва тајна друштва и све градитеље храма, без обзира звали се они на самом невидљивом врху пирамиде ”олимпијци” или ”породица” или ”Комитет 300”. Можда најпознатији облик јавног испољавања оваквог ”троугла моћи” је ”Трилатерала”, којој и само име све говори а чији су углови троугла Јапан, Евроазијски и Америчи континент – обухаватајући тиме (и нескривено претендујући на њега) сав глобални свет.

Који год данас били експоненти тајних владара наследника култа Озириса, и како год се звала њихова (полу)тајна друштва и (полу) тајне организтације (често историјских и инспиративних имена - Илуминати, Малтешки витезови, Темплари, Масони, Розенкројцери, Билдерберзи, Римски клуб, Ционисти, Језуити, разно Бело или Црно племство, итд.) они ће и даље с једне стране самим својим постојањем поткрепљивати теорије завере које се кроз медије у њиховом власништву вешто пласирају демантујући сами себе, а са друге стране представљаће прави магнет, статус и место за све оне ”локалне играче са потенцијалом” жељне стицања још веће моћи који ће ”искакати из сопствених држава и савеза” прикључујући им се сматрајући да тако иду на више нивое (степенове) наднационалне моћи, и надајући се да ће једног дана бити део нове светске владе - будућег формалног господара света.

Да ли и даље пред нама траје ”Завера водолије” и сви ови догађаји (које ми обични смртници тумачимо надајући се да нам промене доносе нешто добро) су само добро осмишљен и планиран процес које надгледа ”свевидеће око” из пирамиде моћи коју и даље стрпљиво граде ”зидари новог соломоновог храма”, или сви они ипак губе битку пред оном невидљивом снагом дубоке, чисте и божанске монашке молитве за спас свих нас, али пред видљивом снагом ”надолазеће побуне” коју предводе отргнути и удружени центри моћи, који ће, борећи се за своје интересе, изборити и за праведнији и бољи свет?! Победника ће показати време пред нама, а закључке и суд треба да донесемо сами.

Овде се не поставља питање да ли ће бити нестабилно време пред нама, и да ли ће то бити одсудна битка за наше душе, и колико ће она трајати, јер ће сва искушења бити одређена према томе колико смо достојни и заслужни ми сами, и зато у души треба да будемо мирни. Оно што треба да нас занима је како су се наши предводници припремили за догађаје пред нама и како ће се у њима снаћи српске власти у српском троуглу моћи, у чијим је рукама и одлукама добрим делом и судбина нашег народа.

Мене лично интересује којој категорији моћи с почетка текста ће се показати да спадају наши владари на крају овог процеса, односно, хоће ли решења српских националних интереса бити принудна ( морам ), претворна (требам) или хришћанска (хоћу).

Желео бих и да знам и да ли ће код наших носиоца власти превагнути воља за стицањем још веће моћи и статуса путујући нагоре у наднационалне структуре и чланство у разним видљивим и мање видљивим организацијама, или ће се окренути ограничењу своје моћи кроз њено одрицање, кроз жртву као смисао живота, кроз љубав и молитву идући супротним путем на доле који води ка народу и са народом.

Интересује ме и шта ће на крају превагнути у троуглу моћи који одређује квалитет и достојанство живота и будућу судбину српског животног простора: Хоће ли то бити Протестантска етика, Оријентални ислам или Православни реализам.

За „ЧАСТ ОТАЏБИНЕ“
Јован Н. Шиповац