06
Јан, 2016

Божићна радост и туга

Ко је имао среће да као дете осети неописиву радост Рождества Христовог у неком српском селу, уз распиривање бадњака и дочекивање полазника са житом, устајање у зору и уношење бадњака, свечану Божићну молитву са спајањем више свећа у једну, радосну пуцњаву, први мрсни залогај цицваре из једне кашике после Божићног поста, мирбожење са најближима… тај до краја живота са радошћу, посебним трепетом срца и умиљењем, дочекује Рождество Спаситеља. И заиста, тада као никада, чиста дечија душа осети да се ту не ради о некаквом земаљском празнику, него да је то уистину празник Небески, када чистом дечијем срцу анђели јављају, да нам се роди Христос Спас. Имали смо и ми рођендане, лепо је било прославити са друштвом неки догађај, организовати прославу различитим поводима, али колико је та радост чисто земаљска, тренутна, колико се она разликује од тог незаборавног стања духа, када дечије срце затрепери неком Вишњом радошћу, кao што се догађа уочи Божића и за сам Божић. И тај осећај, тај радосни доживљај Божића и посебан трепет срца, понавља се сваког Божића, до краја живота. Размишљам, колико су оштећена деца којима родитељи нису приуштили православну прославу Божића, колико су сва богатства овог света ништавна према само том једном величанственом Божићном осећању, које остаје неизбрисиво до краја живота, величанственом осећају да се Небо сједињује са земљом и да Христово Рождество слави сва васиона. Колико треба да буду захвални потомци верујућих родитеља, што су им ови подарили највеће могуће богатство у овом пролазном животу земаљском – свету веру Православну, веру у Богомладенца Христа, Сунце Правде.

Овај текст пишем и из побуда неизрециве захвалности према недавно усопшем оцу, благодарећи му што је нама, његовој деци, то највеће могуће богатство, веру Православну, оставио у аманет да чувамо и преносимо потомцима, као највеће могуће богатство у свету. Но, поред ових дивних успомена на дечији дочек Рождества Христовог, Божић је за мог покојног оца и нашу фамилију, означавао и болно сећање на нашу мученичку родбину, пострадалу од усташа на Божић 1942. године. Зато и овакав наслов овога текста, јер је за покојног оца Божић заиста увек био неизрецива радост због Рождества Христовог и неизрецива туга за пострадалим ближњима, које никада није могао заборавити. Тада је на зверски начин, од својих комшија, побијено преко 160 житеља села Придворица у Херцеговини, међу којима и 48 његових Гојковића.


Ранко Гојковић сипа земљу из јаме у крипту цркве где су похрањене мошти Придворичких Новомученика.


Читав свој живот, покојни отац није престајао да мисли на мученике Придворичке и захваљујући милости и Промисли Господњој, молитве су услишене и дочекао је дан, када су њихове мученичке кости пренешене у крипту обновљене цркве, у, данас пустом селу Придворица. Дочекао је и освећење цркве и имао је жељу да ово, ниже наведено сведочанство, том приликом прочита окупљеном народу, који је дошао у јулу 2009. године у великом броју, на освештење те светиње. Ради се о сведочанству о једном савременом истинском чуду Божијем, које се пројавило у то несрећно ратно време, 12 јануара 1942. године. Да ли због очеве ненаметљивости или због Промисли Господње да он не говори на истом скупу на коме је говорио и несрећни херцеговачки књижевик, коме на жалост, владика даде реч на том догађају, тек, отац тада ово сведочење није прочитао. Заиста је жалосно, да се на освећењу цркве посвећене Светом Кнезу Лазару и Косовским Мученицима, народу обраћа жестоки заговорник независног Косова и Метохије. Страшно је да из Херцеговине, чији песник написа “мене све ране мога рода боле”, где народ православни заиста живи тим речима, од савремених књижевника стижу поруке због којих се Шантић и Дучић вероватно преврћу у гробу.


Слева на десно: Милан Гојковић, Радован Гојковић (отац Ранка Гојковића) и Славко Гојковић (рођени брат Ранка Гојковића).


Понављамо да је овај запис отац желео да прочита приликом освећења цркве светог кнеза Лазара у Придворици, у јулу 2009. године и да му је била жеља да о овој пројави чуда Божијег сазна и шира српска јавност. Ово је наш покушај да посмртно испунимо ту жељу покојног оца. У тренутку писања текста, поред оца, била су жива још двојица сведока тог догађаја, данас је, на жалост, у животу само један. Српски сељаци су се заклели “Вјером Божијом” да неће дирати муслиманску нејач, без обзира што им је у суседном селу зверски побијена сва родбина и ту “Божију ријеч” коју су задали, Срби су и одржали. А колико је крв људска скупа и колико је опасно не поштовати заклетву када је у питању крв људска, показује овај пример казне Божије за онога који није одржао задату реч.

Страшно је вратити се мислима на тај Божић 1942. године, у том херцеговачком селу. То је слика која се може назвати законитошћу српске историје, слика која показује шта постаје Србин када изда Православље. Јер у Придворици имамо пред собом, са једне стране православне Србе и са друге стране њихову дојучерашњу браћу, етничке Србе који су зарад неке тадашње идеологије “која нема алтернативу”, издали своју свету веру и примили ислам. И док првима радосно трепери срце због небеског празника Христовог Рождества и они призивају Мир Божији у својим Божићним честитањима, други их опкољавају, док им срце кипти мржњом према својој етничкој браћи, која нису издала веру предака. Прослава најрадоснијег хришћанског празника прекида се на најбруталнији могући начин, правим покољем, кога би се постиделе и дивље звери. Једина кривица тих људи за такву страшну смрт и мучење којем су били подргнути, била је та – што су православни Срби. Када смо 29. августа 2009. године, откопавали кости тих мученика, да би их пребацили у крипту обновљене цркве у Придворици, били смо сведоци страхоте тог догађаја. Видели смо мноштво поломљених лобања, ексере у дечијим лобањама, много поломљених костију, једном речју, слику најстравичнијег животињског иживљавања над мирним српским сељацима.




Летос сам у једној ТВ емисији учествовао са професором Србољубом Живановићем, нашим познатим антропологом, који је учествовао у откопавању стратишта у Јасеновцу. Он је на питање водитељке Наташе Јовановић, да ли постоји разлика између обичних људских костију и остатака хришћанских мученика, одговорио: “…Апсолутно постоји разлика, ја сам се у то више пута уверио. Мошти хришћанских мученика су жуте, као потамнело злато…”. Мени је тада изашла пред очи слика, када смо пре две године откопавали мошти хришћанских мученика у Придворици. Све кости у тој гробници, без изузетка, биле су златножуте. То нам даје велику утеху, Господ не заборавља своје мученике, поготово неће заборавити мученике који су пострадали на дан Његовог Рождества и ми поуздано знамо, да они који Христа ради и имена Његова ради изгубише живот – задобиће живот вечни.


Златножуте мошти Придворичких Новомученика.



Овај догађај показује и једну слику српског народа, која може бити одговор модерним српским либералима и екуменистима – и без екуменизма и без либерализма, српски верујући народ је верски више него толерантан. Српском Православном верујућем народу нису потребни никакви екуменисти, нити фондови хуманитарног права, да га уче толеранцији, његова православна душа не мора да тражи истину, она је поседује, ако је уистину православна. Овај пример показује да православни Срби нису спремни на злочин против нејачи чак ни својих крвника, чак ни у најстрашнијим тренуцима, када крв вапије за осветом. Напомињем да је у Југовићима, првом суседном селу од пострадале Придворице, међу српским становништвом живело и једно муслиманско братство, који су се презивали Југо. Заиста је потребна изузетна снага духа, па после таквог Божићног страдања суседног српског села Придворице, у коме су сви становници Југовића имали најближу родбину, уздржати се од злочина према незаштићеној муслиманској породици. Али Срби су одржали “ријеч Божију”, испољивши изузетну моралну снагу. И том људском гесту свакако их нису научиле “европске вредности” нити “преокрет”, нити “толеранција” заговорника независног Косова, томе их је научила њихова Света Вера Православна.


Храм Светог Кнеза Лазара и Косовских Мученика пре и после обнављања.


Молим за опроштај што уносим неке личне импресије у писање, али морам описати један догађај из свог детињства, који је у вези са овом причом, а који ми се дубоко урезао у памћење. Када сам био десетогодишње дете, пред нашу кућу је стигао један лепо обучени господин са пуним кесама поклона, пића и слаткиша и питао ме је где живи човек, изговоривши име и презиме мога оца. Ја сам му рекао да је то кућа мога оца и он је ушао. Делимично сам слушао разговор тога човека са оцем и данас се живо сећам његове искрене захвалности и нескривеног дивљења према Србима. Био је то један угледан лекар, који је живео у Сарајеву, из оног преживелог муслиманског братства Југа из српског села Југовићи. Он је од својих родитеља слушао историју са Придворицом и није могао да својим умом схвати, како их после тог стравичног покоља у Придворици, Срби нису све побили, јер је знао да свака српска кућа у Југовићима има најближу родбину у Придворици.


Злочиначко иживљавање: рупе од метака на звону са српског православног храма.


И дошао је тај угледни лекар из Сарајева, после толико година, да захвали моме оцу што је жив, називајући поступак Срба у Југовићима, примером витешта, који, по речима тог лекара, вероватно не би следио ни један други народ на планети. (Сећам се да га је отац ословљавао са докторе, можда и није био лекар, него доктор неких других наука, на жалост ја му нисам замаптио име, знам само да се презивао Југо и да је по предању та муслиманска породица настала турчењем једног потомка чувених Југовића из Косовског боја. Иначе, у селу Југовићима, на црквеном гробљу и данас постоји један камени гроб са уклесаном секиром, мачем и копљем, што говори да се несумњиво ради о гробу некога са високим пореклом, за који народно предање говори да је то гроб првог потомка Југовића који се потурчио и од њега је настала та муслиманска породица са презименом Југо. Тај први потурчењак је изразио жељу да се ипак сахрани унутар црквеног гробља са крстом и породица је испоштовала његову жељу. Касније су бесни потурчењаци поломили крст на његовом гробу и народно предање говори да је тада дошло до крвопролића између две породице потурица, због тог рушења споменика. И данас се виде остаци поломљеног каменог крста поред гроба првог потурчењака у Југовићима. Историчари претпостављају да је по том потомку Југовића који је дошао у Херцеговину после Косовског боја, село Југовићи и добило име). На жалост, таквим честитим муслиманима, попут овог Југа, недоступан је приступ медијима у БиХ, средства информисања која су под контролом западних најамника у БиХ, дозвољавају приступ само оним лудацима који распирују антисрпску хистерију.

Оригинално писање очево нисмо дорађивали нити исправљали и доносимо његов запис о овом догађају из Другог светског рата, онако како га је он забележио.

Придворички мученици, молите Христа Бога за нас!

Христос се роди!


Пише: Ранко Гојковић