Господин Александар Вучић је приватизавао и небеску и земаљску Србију, и као сваки неокомунистички мутант прогласио се за самозваног господара неба и земље, одредитеља и пресудитеља судбине Србије и српског народа у оба света и оба века, у историји и метаисторији.

Признaјемо да нисмо, ипак, очекивали да тај скоројевић буде толико примитивно претенциозан – свака је претенциозност увек примитивна и скоројевићска – да српском народу у Србији, и urbi et orbi ван ње, после познатих осионо-комунистичких и инфернално-демонских претензија да „промени свест српског народа“ (као да се ради о заморчићима из неке само њему познате „шуварове“ или „болоњске“, или већ неке сличне „школе“ његових учитеља или ученика, попут, напр., креатуре садашњег министра просвете, или неке друге свезналачке му области „реконструирања“ и „декомпозирања“ свега што није као он и његови узори и модели); или већ колико пута поновљених изрицања неприкосновених судова о његовој свенадлежности над земљом и небом српског народа (памтимо, рецимо, осионе му пресуде: „Шта ће нам Небо! Тамо нема закона, тамо се ништа не ради!“ итд.).

Ретко је и оваква каква је ова титоистичка „и после Тита Тито Србија“ имала на врху власти таквог дилетанта и примитивца какав је Вучић (са „стручним стажом“ министра информација код самоосионог Милошевића и годинама стажирања у странци код Шешеља). Јер да није тако, зар би на Нову годину прво што је имао да каже Србији и Србима била ова порука (дај Боже,Опорука) што им је упутио преко Вечерњих новости?

Као Србин из земље Србије и њен, од рођења, држављанин на Земљи и на Небу, који у небоземној Србији треба „не само да умрем и ништа више“, него и да живим, као што и живим и живећу у њој и за њу (без питања и дозволе „господара Вучића“), питам се: ко том јадову Србину, ругачу јединствене небоземне Србије, даде власт и право да ми скраћује просторе и границе једине земље и отаџбине у све четири њене димензије, укључујући и ону дубинску и ону безграничну висинску, коју сам од Бога, а не од таквог наметењака, сметењака и издајника, добио и наследио у оба света и за оба света? Осим ако му је човек само пуж, или црв (по Праведном Јову), а не и соко и небопарни орао – „стрела чезнућа кренута Богом живим и истинитим из небића ка Свебићу“ (О. Јустин Поповић)?

Ко га је то овластио да из свог снобовског, еврослинавског, безверног и лакејски подајничког, несмисленог и бескичменог провинцијализма (да ли само „бугојнског“?) и пустопразног срљања у Европу – као да Србије није Европа и пре Европе: „Исток на Западу и Запад на Истоку“? (осим ако му је Еуропа само онај уски земљопадни полумесец на северозападу, каква је ова осакаћена и слепоока Еуропа, а не она исконска Εὐρώπη широкоока и великозорна Девојка од Урала до Гиблартара) – тој и таквој новоколонијалној Еуропи издаје и предаје српско небоземно Косово и Метохију?

Има ли Александар Вучић деце? И има ли их Србија – јуче, данас, сутра? И хоће ли их имати довека – у времену и историји, у есхатону и метаисторији Царства Небеског?

Кад сам у Конресу несрећне, некада демократске Републике, а данас окупаторске USA империје, сведочио не тако давне 1990. г., заједно са тада епископом а потом патријархом Павлом, о српском Косову и Метохији, питао сам већ тада протежиране од те тиранске „тоталдемо(но)кратске“ Империје (горе неголи некада огрезле у крви невиних Хришћана Римске), присутне Шиптаре, г. Ругову и г-ђу Пуљу: Имају ли Срби на Косову и Метохији децу, или само ви, придошли с тиранским исламом на ту Свету земљу Срба хришћана, заливену и освећену сопственом, а не туђом крвљу, знојем и сузама, кад на таквој и толикој мржњи, коју према српској деци усађујете у свест и срца своје деце, заснивате будућност те деце? А сва деца света, додадосмо тада, и додајемо увек и сада, па и сва деца Косова и Метохије, имају богодано право и боголико достојанство за богодаровану, човека достојну будућност. Какво ли г. Вучић достојанство и право заснива својој деци кад им одузима и Косово и небо (као, нажалост, и пре њега Ђинђић и сада Дачић – све титићи и шуваровци, попут и радикалног Шешеља)?

За њега, самозваног скоројевићког окупатора и предатора и Земље и Неба јединствене небоземне Србије, као и за сличне му садашње окупаторе распетог Косова и Метохије, амеронатоовце и Тачијеве учековце, Косово и Метохија су „мртви“ Космет (са свим познатим или још неоткривеним „мртвим“ ресурсима и људским органима), погодан изгледа само за фамозну базу Бондстил и за Жуте куће, јер им је небоземна Србија над Косметом „мртва“, тако да се, по форензичару Вучићу, у њој „само умире“, а не и живи – на њој, и за њу, и њоме.

Мада је на тој Земљи, као и у Витлејему јудејском, „Бог сишао на земљу и постао Дете Младо Предвечни Бог – да живимо Њиме“ (1Јн.4,9), како ми Срби певамо сада о Божићу. И певали смо, и певаћемо; и живели смо, и живићемо, док је Неба и Земље, и рода српског крстоносног са којим је и данас Ем-ману-Ел = С нама Бог!

А да није тако, зар би тај самохвалисавац који, кад му то гебеловска демагогија (буквално: народозавођење, косовски речено: издајничко „завођење за Голеш планину“) дозволи, па му затреба, онда се и српством „буса у прса“, могао рећи за Нову годину: „У „небеској Србији“ треба само да умремо, ништа више, а ја сам обећао живот“?

Који је то живот „господар живота и смрти“ Вучић обећао српској деци на Косову и Метохији? Није ваљда фамозна продаја магле око ЗСО? – већ пре настанка оспоравана и порицана, како на Космету, у сузавац-скупштини и у Нато-Еулекс енклавама (макар да су сличне „индијанским резерватима“ у фамозној USAD Аризони-дрим), тако и у Еурозаједници у Бриселу, где столују и Нато и Еулекс, окупљени око чудовишног Нато-знака – стравичног „крста“ – раскрста, који пре личи на Хитлерову „свастику“, него на знак распетога и васкрслога Сина човечијега, Кога ће о последњој Парусији угледати сва племана земаљска; и – заплакати од радости! (Мт.24,30). И, хвала Богу.

Ако ли је г. Вучић, у својој нагој, бедно огољеној, дубоко нехуманој, истински нечовечној хоризонтали, и мислио на неки „живот“, онда, по свему судећи, то су само преостали му у свести, а не дај Боже и у души, рецидиви неизживљеног марксизма и титоизма.

Ако ли је г. Вучић, у својој нагој, бедно огољеној, дубоко нехуманој, истински нечовечној хоризонтали, и мислио на неки „живот“, онда, по свему судећи, то су само преостали му у свести, а не дај Боже и у души, рецидиви неизживљеног марксизма и титоизма. Или, ајде да кажемо, евентуалног неког толико му драгог у земљи Србији немачког протестантског капитализма, јер су му, види се то и у овој новогодишњој (о)поруци, то дошапнули Немци од „Лутера и Вебера“, па надаље до кћери-пастора Меркелове, те зато, забога, по овом иноватору Србије, од „протестантске радне етике… морамо да потражимо у прошлости коју нам је историја одузела управо оне примере који ће нам омогућити да почнемо да учимо и радимо“!

Оно што је код г. премијера Вучића неприхватљиво за Србе и Србију као народ и земљу са вековним достојанством и својственим слободарством и демократичношћу, то је што се код тог самопренапетог човека, опседнутог собом и својом незаменљивошћу, одмах види отуђеност од изворног карактера и етоса овог народа, од живог предања и идентитета и интегритета српског, који нас чини различитим од других народа Балкана и Европе, не мање важних и вредних од нас, али ипак посебних, а не копија једних од других. Не треба Србе учити партијашки и партијско-комесарски како и шта треба да раде, још конкретније какви треба да буду, како да се владају, понашају, како да живе и битују, што веле браћа Косовци и Метохијци.

Срби су прошли векове живота у слободи и слави, потом векове у ропству и борбама за слободу и самосталност. У томе нас је, кад није одмагала, ипак помагала и хришћанска Европа, неке бар велике и пријатељске државе и народи. И ми смо им захвални. Али Срби нису никада трпели да их на Балкану праве и октроишу по својим мерилима и моделима, најмање Аустрија и Немачка, па ни горди Албион. Зато није ни комунизам ни социјализам успео код Срба, нити ће Вучићев евроцентризам успети. Поготову не од ове већ распадајуће у свом тоталитаризму Еуропске заједнице. Јер Срби на Балкану нису од јуче, нити су дивљаци, који само знају да се кољу „у балканској крчми“, како нас презриво карактеришу и јетко над нама иронишу многе отуда незвано дошле „усијане главе ледено хладних срцâ“, што рекао Свети владика Николај, бољи зналац Европе од Вучића.

Срби су прошли векове живота у слободи и слави, потом векове у ропству и борбама за слободу и самосталност. У томе нас је, кад није одмагала, ипак помагали и хришћанска Европа, неке бар велике и пријатељске државе и народи. И ми смо им захвални.

Наш свети патријарх Павле је 1999. г. јуна месеца у Грачаници – после Милошевићеве срамне капитулације у Куманову (да ли новопечене вође овакве Србије знају: Што баш ту? – Зато што је кумановском победом ослобођено Косово, па се сад „победом“ фамозне терористичке Нато-Европе васпоставља „турско“ и „исламско“ Косово!, као што се и тзв. умишљеном флоскулом о „Прешевској долини“ враћа Србија на границе пре Берлинског конгреса!) и одмах затим бруталне унвазије и окупације NATO-пацифистâ-терористâ, уследиле после страшног тромесечног бомбардовања те ратнохушкачке организације (која и данас тражи стварни „rezon-d-etr“ свог постојања, јер где је то својим доласком донела икакво добро, осим крви и раздора?) недужног народа и његових Светиња и Деце, питао тада, дакле, стари патријарх: „Господине генерале (био је то Енглез Мајкл Џексон), наш српски народ је народ који је градио и чувао ове Светиње: Грачаницу, Пећ, Дечане, Љевишку. Зашто нам их сада отимате, и дозвољавате пљачкање, рушење, паљење? Ако је крив Милошевић, шта је крив овај невини народ? Што нас, и Светиње, не штитите?“ Мајкл Џексон је имао толико поштења да призна: „Ми нисмо овде да вас штитимо, већ да вам омогућимо да безбедно одете!“

И тако је и било: под огромном армадом Нато-снага Америке и Европе испражњена је Метохија и већи део Косова: око 300.000 Срба бежало је с главом у торби (а преко хиљаду тада киднапованих ни до данас није нађено) од терора лопова, убица и паликућа, и напустило своја вековна огњишта, домове, храмове, имања, њиве, сва блага небоземне лепоте једне Земље размера свега 100 х 120 км!

Сви косовскометохијски градови су испражњени од Срба, и то су и до данас (осим северног дела Косовске Митровице и насеља даље до Руднице код Рашке, на који део сваки дан нападају, подржавани од лицемерне ЕУ-заједнице, исти сејачи терора, за који ниједан, нико до данас није одговарао, нити ће бити суђен, јер Еулекс и није ту за друго већ да омогући докрајчење „остатака закланога народа“).

Од тада је са Косова отишло још на стотине и стотине Срба, под Тадићем и Дачићем, и одлазе и даље под Вучићем, који уместо државничког и патриотско-дипломатског делања и спасавања и заштите свога егзистенцијално угроженог народа и његових вековних небоземних светиња, само шири своју странку, по Штрпцу и Зубином Потоку, и широм Србије – и то нам нуди ваљда као једино спасење! И тиме, ето, прави своје фамозне „велике скокове“! – у издаји и велеиздаји Косова, усред (и услед) свих европреговора и евродоговора са Приштином, без питања и учешћа самих Срба!

Несрећни Вучић је наметнуо северу Косова (65 км, са 70.000 чисто српског живља, на простору од скретања Ибра на север до 30 м испод самог Панчићевог врха на Копаонику /па зато Вучић иСиа обележавају Видовдан – за њега „дан мртвих“!/ тек у Крушевцу, /јер су стратешки Копаоник предали Нато-у и Тачију/, територију која никада, ни географски ни историјски, није било Косово, јер је Косово „од Чечана до Звечана“, а „малена Бањска је крај Косова“, а не на Косово, као ни Ибарски Колашин, Зубин Поток, Газиводе, Трепчини и Ибарски рудници, Лепосавић, Лешак) – све је то двојац Дачић-Вучић дао на поклон злочинцу Тачију и његовој терористичкој УЧКА и АНА, и подигао „интегрисане границе“, иако су ти исти терористи, добро финансирани са Запада, већ под Титом над Србима трасирали оквире ултарфашистичке „Велике Албаније“! Како је то показала и посета бедном „државнику“ Вучићу албанског председника Раме недавно. И утакмица Србија-Албанија усред Београда, где је под и пред Вучићем, Србија и понижена и опет кажњена од лицемерне Европе, чији је он лакејски идолопоклоник.

Високоучени а недоучени, или преучени, што би рекли Херцеговци, Вучић, ваљда зна да Срби добро виде колико он ради и шта ради.

Високоучени а недоучени, или преучени, што би рекли Херцеговци, Вучић ваљда зна да Срби добро виде колико он ради и шта ради. Па што нам то стално и нападно подвлачи, рекламира и на нос натура? Ваљда зато што је, по њему и учитељима му, „рад створио човека“! На то би му трезвени и оштроумни, марљиви и радни Србин радо додао: „Па рад га је и урнисао!“

Као вајни интелектуалац, требало би да зна, макар као информацију, да и ђаво – „стално ради, никад се не одмара од зла“; и такође „да тајна безакоња у свету непрекидно ради“ (2Сол.2,7). Али, те вековне људске мудрости су за Вучићев ниво свести само превазиђени митови, зато радо цитира Волтеров мит да „само бедни народи живе од историје, и то тако што је измишљају“.

И зато, као Волтеров ученик, тако и толико примитивно потцењује српски народ. И олако претендује да му буде самозвани учитељ историје, те га зато тако и толико често опседа својим офанзивним „прањем мозга“ – простонародно речено „лапрдајући“ о својим „Марковим конацима“, народу смућеном и смућиваном још више од њега док га слуша, гледа, чита. Господине Вучићу, браћа Руси кажу: „На безрибици и рак је риба!“ А српски сељак вели: „На безљудици, свако је причало неко и нешто!“ А браћа Грци кажу: „У земљи киклопа, сваки двооки је дипломата!“

Ваша дела и „велики скокови“ су само бедно просјачење „страних инвестција“, да сакријете велеиздају Косова, која је на делу. Признајeте да је Србија леш, коме „требају инвестиције као крвоток“! А тек о тим „инвестицијама“ требало би рећи праву, али горку реч истине: оцену и процену ко унвестара, у шта и зашто, с којим циљем, и куда све то нас води?

И који је резултат свега? И који ће тек бити? – Србија тоне све дубље у дуговима и у вишеструком националном дугу! Хоће ли наша деца икада дићи главу из њих,[1] кад ни ова Титова нису отплатили његове дугове, у којима нас је оставио до гуше!? И још се слави као „велики бренд“ – тај највећи крвник Србије (рекао је Мештровићу: „Средио сам Србе, сто година неће дићи главу!“), и главни гробар српског Косова и Метохије, Вучић и слични му, на сцени су гробља: пошто су покопали „мртву“ Небеску, сада покопавају и полумртву Земаљску Србију. „О серва Сербија, о станиште бола!“

Али, пред нама Божић: „Божић, Божић, Благи дан, сав радошћу обасјан!“ – „Жив је Бог, и жива ће бити душа наша“, говорили су пророци Бога живог и истинитог и у најтежим данима и тминама историје. И тако опстали и опстајали. То и ми данас говоримо, и певамо, да опстанемо: „Слава на висини Богу, и на Земљи мир, међу људима добра воља“. Христос се роди!

О Божићу, 2016.

[1] За Вучићеву подпредседницу и министарку Зорану Михајловић главна „опасност за будућност наше деце“, нису дугови, ни катастрофална политике клике СНС, него ево шта: „Треба обратити посебну пажњу на националистичку коалицију ДСС-Двери јер она представља опасност за будућност наше деце“, изјавила је потпредседница СНС-а Зорана Михајловић.