19
Мај, 2017
МИГРАЦИЈА МОРА ДА ДОБИЈЕ СВОЈУ ЦИЈЕНУ
Одакле одлазе људи ту замире живот. Миграција је, због тога, прворазредно питање опстанка. Крајње је неразумљива оволика равнодушност власти над оволиким несмиреним одласцима, посебно младих. Снажно доприносећи развоју развијених уз још снажније уништавање земаља поријекла радника миграција производи миграцију. Земља која стане на пут миграцијских одлазака углавном са њега не силази. Све развијене западноевропске земље, да би се развијале, претходно су зауставиле властиту миграцију.
Историја миграције је дио система развијених. У Европи то траје близу 150 година са скоро непромијењеним учешћем страних међу домаћим радницима. Довољно је да их буде 3-5% и да користи буду изузетне. Само је у вријеме ратова, због присилног довођења, тај број се повећавао на 15-20%. У посљедње вријеме динамика миграције у Европи је у значајном порасту. Обзиром на могуће веома тешке посљедице многи забринуто врте главом. Они који управљају миграцијом очито је да нису у стању да сагледају њене дугорочне развојне посљедице. Основа миграције је у колонијализму као самој суштини капитализма. Свако ко и мало измакне у развоју одмах размишља како да ту своју предност искористи за покоравање слабијег, да га примора да ради за њега.
Миграција је у томе показала изузетан резултат. Ништа тако благотворно не дјелује на развој развијених и тако темељито не разара земље и економије поријекла радника као миграција. По својим утицајима миграција се налази у средишту капитализма као система. Доприноси премоћи капитала над радом, профита над надницом. Она обара наднице, а увећава профите.То се остварује њеним утицајима на спречавање раста надница што је њена најзначајнија улога.
И прва најава о могућем исцрпљивању властитих демографских извора, што је пријетња расту надница, ствара силну потребу за отварањем граница и позивањем странаца. Резултат је изузетан. Стижу млади и образовани који жељни рада и зараде, дижу продуктивност уз спречавање раста надница. Привреда добија на замаху. Пораст разлика између надница и профита увећава средства за инвестирање што води порасту техничког напредовања. Миграција је тако први носилац техничког прогреса развијених. Шири се производња, расту профити, увећавају се могућности нових запошљавања странаца Миграција производи миграцију. Умјесто привремене, пролазне појаве, миграција израста у дио система развијених.
Да би се смањио отпор домаћих радника прибјегава се мјери сегрегације. Домаћи радници се углавном повлаче на лакша и боље плаћена режијска радна мјеста, а странцима се препуштају послови које они не желе да обављају. Домаћи радници постају контролори рада странаца. Други извор економског богаћења развијних, путем миграције је у бесплатном приливу огромних износа људског капитала. Све трошкове школовања и издражавања до радне доби поднијеле су земље поријекла радника.Сада се сво то богатство, потпуно бесплатно, прелива у земљу запослења. Процјењује се да је Америка, на уштедама одгоја дјеци и трошковима образовања, остварила кроз миграцију (1790-1912) вриједност која износи 13-14% капиталних залиха америчке привреде. Слично се односи и на Западну Њемачку. Вриједност коју је она остварила на основи дотока 1,9 милиона миграната из Источне Њемачке, до подизања зида (1961), процјењује се на износ од 36 милијарди марака, што је 12% нето националног дохотка Западне Њемачке. Процјењује се такође да је Њемачка у времену 1957-1973 године (цијене 1962) остварила вриједност миграцијског људског капитала у износу од 134 милијарди марака.
Колики су данашњи износи миграцијског људског капитала тешко је и замислити. Изузетно вриједан допринос миграције развоју развијених на једној, а економском уништавању мање развијених емиграцијских привреда на другој страни, миграција остварује у монетарној сфери.
Миграција је веома успјешан лијек за постизање монетарног здравља на страни развијених а монетарне нестабилности на страни мање развијених. Ради се о извозу монетарне нестабилности из правца развијених. Здравље економије је у равнотежи. Због тога су платни суфицити и платни дефицити болести које је потребно лијечити. За развијене, миграцијска помоћ у лијечењу те болести је изузетна.
Суфицити, уколико их се не ослободи, најозбиљнија су пријетња монетараној стабилности (инфлација). Извоз новца путем инвестиција је недовољан лијек, посебно са становишта све мањих могућности наплате дуга. Значајна помоћ стиже са стране миграције. Она својим дознакама сужава домаће, а шири инострано тржиште. Овим извозом инфлације она стабилизује валуту земље запослења, а дестабилизује валуту земље поријекла радника.
На раст цијена на страни земље запослења здружено дјелују два миграцијска економска утицаја: смањење производње и прекомјеран новац. Због миграцијског разређивања радне снаге, посебно повећаног одласка најпродуктивнијих, опада производња. Наднице расту брже од раста продуктивности. То смањује могућности инвестирања и техничког напредовање. Уз то стиже и обилан новац који врши притисак на оскудне робне фондове што води расту цијена . Све завршава у смањењу домаће производње а увећању увоза иностраних јефтијнијих роба. Увоз који знатно премашује износе дознака.
Миграцијско уништавање домаће валуте води земљу у дубоку кризу коју је веома тешко савлађивати. Девалвација, као уобичајен лијек за лијечење болести платног дефицита, овдје не може да доведе до пуног изљечења. Обезвређивање валуте, путем утицаја радничких дознака, снажно вуче на доле. Ако би девалвација пратила тај ниво обезвређивања брзо би се стигло до потпуног уништење привреде и народа. Рјешења нема без рјешења миграцијског проблема, односно без гашења жаришта инфлације (дознаке). Само ограничења и престанак одласка , посебно младих и образованих, може да донесе рјешење. Да се покрене производња, умањи увоз и стабилизује валута. Када се има у виду оволика прецијењеност домаће валуте ( за бар два пута), као и одсуство монетарних овлаштења онда је видљива сва наша немоћ да управљамо властитим развојем, што се односи и на управљање миграцијом. Посебна је тешкоћа у припадности наше власти идеји неолиберализма и њеној глобалистичкој обавези да, због властитог одржања, границе држи отвореним, што се односи и на миграцију. Ипак , завођење ограничења у одласку, једини је пут којим је потребно кренути.
Сви утицаји миграције на земљу поријекла радника су негативни. Миграцијско разрјеђивање, посебно најквалитеанијег дијела радне снаге, доводи до наглог пада продуктивности. Разлика између надница и продуктивности се смањује достижући на неким подручјима чак и негативне вриједности (пољопривреда и сл). То диже инфлацију, одузима могућности инвестирања и техничког напредовања.
Огроман је одлив националне материјалне вриједности садржане у трошковима школовања и издржавања до радне доби. Рачунато на 660 000 миграната у 1970 години, процијењено је да ја СФР Југославија, путем миграције , изгубила 6,8 милијарди долара, што је износило 17% производног фиксног капитала земље. Износ добити коју су југословенски радници остварили у страним земљама износио је 2 442 милиона долара . Данашња мјерења, сигурно је , да би показала далеко поразнији резултат Сва та мјерења директног одлива националне материјалне вриједности ни приближно не указују на суштину проблема . Суштина је у доприносима људског фактора економском развоју.
Када се зна да човјек за десет година свог рада, из вишка којег створи, отплати све трошкове школовања и издржавања до радне доби, те како радни вијек износи 40 година, онда је видљива величина губитка којег подносе миграцијске земље поријекла радника. Посебно,имајући у виду да миграција одводи најквалитетнији и витално најспособнији дио радне снаге.
Радничке дознаке, иако се славе као значајна миграцијска добит, остврују све негативне економске утицаје на земљу поријекла радника. Доприноси монетарној нестабилности и порасту увоза су такви да убрзано воде земљу у потпуни економски неразвој и инострану зависност. Када би се утврђивала цијена дознака био би то, сигурно је, најскупљи новац који доспијева у земљу.
Мање развијени, уколико желе развој, морају да отворе своје границе и омогуће пуну слободу међународног кретања робе, рада и капитала. То ће довести до изједначавања цијена фактора производње односно до изједначавања у развоју. Само на основи слободе међународног кретања роба , људи и капитала мање развијени се могу надати скором достизању богатства богатих.
Високе камате на страни мање развијених привући ће огромне износе капитала из правца развијених и отпочеће убрзан развој. На другој страни високе плате код развијених покренуће ријеку радника из правца сиромашних. У том поступку двосмјерног кретања рада и капитала доћи ће до међународног изједначавања камата и надница што је основа изједначења развоја у цјелини. Свугдје ће бити подједнак развој, нигдје неразвоја. И све то само на основи слободе трговине, слободног тржишта. Нигдје говора о производњи, продуктивности као мјесту стицања и увећања богатства. То је та неолиберална економска бесмислица која је основа данашњег међународног интегрисања. Свако ко је и мало упућен у функционисање тржишне економије јасна му је величина ове бесмислице.
Неолиберализам се окреће трговини као извору богатства. Чак независно чиме се тргује богатство ће бити подједнако. Занемарује се основна искуствена чињеница да је развој заснован на производњи односно расту продуктивности те да у слободном тржишном сусретању виша продуктивност уништава нижу односно развијени уништавају мање развијене. Умјесто изједначења огроман је пораст разлика у развијености, чему тако поуздано свједочимо. Заводљивост неолиберализма тиме излази на видјело. Отварање граница значи за мање развијене властито препуштање економском сатирању развијених , што се управо догађа.
Обзиром да је неолиберализам очигледна економска бесмислица јасно је зашто о томе нема неких значајнијих научних дискусија. Циљ није у научности и његовом искуственом потврђивању. Циљ је идеолашке природе усмјерен на прибављање повољности у поступку економског поробљавања мање развијених. Да њихове политичке елите то прихвате како би се развио унутрашњи колонијализам. Да се терет заробљавања пренесе на домаћу власт. Прије свега да се путем неолиберализма развију и мобилишу рушилачке снаге властитог народа које ће на тој основи, остваривати изузетна властита богатства. Да прихвате и подржавају неолиберализам до, ако је потребно , потпуног уништења властитог народа.
Да није овог идеолошког конструкта у форми глобализма односно Европске Уније, на снови којег се доводе и одржавају слабе, штетне, издајничке владе неолиберализма не би ни било. Неолиберализам је хладноратовски извозни производ развијених за уништење мање развијених Нема неолиберализма на страни развијених јер нема потребе за њим. Он је добро осмишљен начин остваривања властите економске премоћи у циљу покораваља мање развијених, њиховог довођења у колонијали положај.
Супротно неолибералној догми о двосмјерности међународног кретања рада и капитала, као поступка изједначавања цијена фактора производње (наднице, камате) односно изједначавања у развоју, стварност је на сасвим другој страни. Неолиберализам доприноси учвршћивању традиционалног обрасца међународних економских односа који доноси пораст разлика.
Капитал се држи у мјесту, а робе и радна снага се крећу у супротним правцима. У вријеме глобализма односно неолиберализма, појачано.То је суштина богаћења богатих и сиромашења сиромашних ,од чега се не одустаје. У времану глобализма, у мјери отварања граница, појачана су кретања роба и радне снаге у супротним правцима уз појачану залијепљеност капитала за властито тло развијених. Све то води убрзању пропадања мање развијених што је потпуно супротно о пропагандне неолибералне догме. Повећава се несмирена ријека одлазака остављајући иза себе праву економску, друштвену и биолошку пустош. А власт, заокупљена властитим користима, ништа не предузима да се то спријечи. То су управо сва тешка искушења толико потребног заустављања одласка становништва у иностранство. Или свођење на подношљиву мјеру.
Велики миграцијски талас, који је у Европи отпочео почетком седамдесетих прошлог вијека, био је заснован на пролазности те потребе односно привремености, као основе миграцијске политике Вјеровало се да је позивање странаца пролазна појава која ће убрзо проћи. Наглашавала се слобода земље запослења у позивању и отпуштању радника . Европски Запад је подручје рада али не и усељења. Вријеме је пролазило, а почетна очекивања и процјене се нису обистињавале. Од привремене, миграција је прерастала у непролазну, трајну појаву. Радне дозволе су продужаване достижући вријеме од неколико генерација.
На видјело је излазила законитост производње миграције помоћу миграције. Огромни миграцијски доприноси развоју развијених на једној и уништавање развоја на страни мање развијених, емиграцијских земаља, завршавало је у све већој потреби све бројнијег пресељења радиника и становништва. Домаћи демографски извори су бивали све оскуднији, а допремање стране радне снаге све потребније. Потреба за миграцијом се увећавала са свим елементима продуженог боравка.
У посљедње вријеме, посебно под утицајем неолибералног глобалистичког дјеловања, перспективе миграције се увећавају. Разлике у развијености су у порасту а на страни мање развијених буја неподношљива незапосленост. Притисци на запошљавање и одлазак у инстранство су огромни. Ту је управо мјесто не малих пријетњи и стрепњи.
Европска миграција је већ одавно превладала свој почетни, привремени садржај.У многим европским земљама присутне су бројне националне групације које су своју животну судбину везале за те земље. Битно се нарушава досадашња јаднонационалност појединих држава, што је основа њиховог утемељења. Да ли ће Европа успјети да на миран начин пређе из свог националног у вишенационално утемељење остаје да се види. То је сигурно проблем који је широм отворен и који тражи своје решење, у будућности појачано. Посебна тешкоћа је у надолазећем кризном миграцијском стању.Прије свега се то односи на скоро достизање граница миграција са пријетњама значајнијег смањења броја.
Убрзано глобалистичко нарастање разлика у развијености носи пријетње озбиљног смањења куповина на страни мање развијених који је основни фактор одржања масовности у миграцији. Смањење извоза смањује потребу за миграцијом уз реалну појаву вишка. Наилази кризно стање и незапосленост, сада и на страни развијених имиграцијских земаља. За очекивати је да ће мигранти бити први на удару што би, обзиром на бројност, могло да доведе до најозбиљнијих друштвених потреса, посебно када то добије и своје нужне националне, међунационалне садржаје. Опомене из прошлости су поражавајуће. Многи мисле да је основни узрок појаве фашизма у Њемачкој, у кризним тридесетим прошлог вијека, управо разбуктавање кризе у околностима масовног присуства странаца.
Гдје ћа се у том превирању наћи земље емиграције тешко је предвидјети. По устаљеном правилу оне би требале да буду подручја извоза кризних стања из правца развијених. Сада и на подручју миграција гдје би цијена могла да буде веома висока. Јесу ли присутне пријетње повећаног гомилања њима непожељних на нашим испражњеним просторима питање је које није за потцјењивање?
Скоро да је свима видљиво да се Европа налази пред најозбиљнијим искушењима свог националног преображаја. Они који су водили политику њеног развоја, заокупљени краткорочним циљевима увећања профита, нису били у стању да сагледају и њену дугорочну развојну димензију. Сада је то дошло на ред.
Све то упућује на силну потребу да се најозбиљније приступи изградњи властите миграцијске политике, да би се заштитио властити развој и земља у цјелини.
Прва мјера изградње наше активне миграцијске политике могла би да се односи на спречавање одлива наше националне материјалне вриједности, овдје садржаног у вриједности миграцијског људског капитала. У случају одласка на рад у иностранство мигранти би морали да преузму обавезу враћања износа средстава утрошених за њихово школовање. Обзиром на доста скромне зараде које се остварују у иностранству ова мјера би могла да се покаже веома ефикасном. Бројност одлазака би могла да се озбиљно смањи.
Посебна вриједност ове мјере је у њеној селективности. Обзиром на повећане износе ових трошкова код најобразованијих повећано би се задржали управо најобразованији што је од посебног значаја. То је начин да миграција добије своју толико потребну цијену.
Слобода која нам стиже са европског Запада заправо је њихова слобода нашег уништавања. У ту сврху развијен је и неолиберални, глобалистички, идеолошки концепт Европске Уније са циљем да се терет нашег заробљавања и уништења пренесе на домаћу власт. До сада је то остварено са изузетним резултатом. Привреда је уништена, земља распродана и презадужена,народ због незапослености и сирамаштва, бјежи на све четири стране свијета. Убрзано се приближавамо искушењу свог биолошког опстанка на овим просторима . Посебно због тако масовног и несмиреног одласка нашег становништва на рад у иностранство. Хоћемо ли уживати у властитој укоријењености, раду и стваралаштву, бити свој на своме, или ћемо се препустити крајње неизвјесној и опасној судбини туђинства, а ове просторе предати у руке другима, судбинско је питање пред којим се налазимо. Одговор је дијелом и у нашој способности изградње миграцијске политике која ће бити у стању да задржи становништво од одлазка. А оно својим останком да изврши притисак на власт да се запосли.
Проф. др Алекса Милојевић